Vraćam se jutros razdragano kući, kao ispaljena iz vatrometa, uz prazničnu  rasvetu ulica, poranila pre gradskih autobusa, posle jedne kinky žurke, po mrazu i snegu, još znojava od silnog stiskanja i đuskanja, gde mi je jedan mangup sipao nešto u sok, kako je na kraju priznao, a što nisam ni primetila, osim da mi nije hladno, iako je -9, iako sam čarape i brushalter u nekom budžaku na partiju ostavila, ali srećna što sam bar čizme i kaput pronašla, pa se ništa na meni ne primećuje.

Posle te ludnice, stižem u svoje dvorište kao u budistički hram, prezagušena smrdljivim zadasima, dimom, bukom, površnim strastima i lošim pivom, stupam u svoju rajsku izolaciju, na moj lični koralni greben, dok mi škripi sneg pod nogama kao na Himalajima. Iz daljine opazih čudnu usamljenu priliku nasred dvorišta, iznenađeno se trgoh i priđoh da je bolje osmotrim. Sneško Belić? Više od toga! Sablasno bela, ledena muška figura, snežna skulptura, snažnog izražajnog torzoa, još izražajnijeg spolovila, obezglavljena, bez ruku, usred ove ledene zore, nekog čeka, kao da zove, taj trup bez glave, bezruka utvara, velikim kurcem obdarena, al s druge strane zakinuta više od Venere Miloske.

- Za ime sveta, šta je sad pa ovo? - ote mi se naglas. U to odjednom iz tela snežnog, do mene dopre prigušeni jecaj, tužni krik u hropcu.

- Kosmogina! Kosmogina! Dušice dobra, fina! Ja sam dobri Deda Mraz, okovan ledom i zarobljen u telu ove kurate nakaze! Taman sam krenuo kod tebe Kosmogina, kada me je zla veštica – ledena kraljica, začarala baš ovde u tvom dvorištu, jer sam kasnio sa isporukom novogodišnjih paketića deci, tokom praznika. Sad mi je potreban topli poljubac vrlo napaljene ribe, da otopi ovaj ledeni okov, da me spase mladog, da bih i dalje mogao nesmetano da radim i usrećujem decu, a ne da od mene ostane bara, kad se sneg otopi ovih dana. Kosmogina, Kiss me to my Dick, kad već glavu nemam, onda moraš tu, da čarolija nestane, da mi se sreća osmehne, kao i svoj deci na ovome svetu, da ih ne razočaramo sledeće godine, da dobiju svi poklone, a ja više neću kasniti sa dodelom plaketa, obećavam!

- Kakvih sad plaketa? Deda Mraze, zajebavaš li ti mene ovde, nasred moje staze?

- Ama paketa, Kosmogina, Bog s tobom, kakve te plakete spopale? Kažem: dečijih paketa, paketića, poklončića...za malu dečicu...mališane... Razumeš li ti mene Kosmogina? Ne oklevaj, nego ljubi, ko što sam ti rek'o, ionako nema ovde nijedne napaljene cice na puškomet unaokolo osim tebe. Sad samo od tebe zavisi! Mila Kosmogina, hajde, hajde, samo ti polako, poljubi kurac Deda Mrazu! Tvoj topli dah skinuće prokletstvo ledene kraljice, moje okrutne poslodavke, a dečica mala će moći da odahnu!

- Aha, tako znači. Nego bre Deda Mraze, moram da te pitam nešto pre no što ti poljubim kurac i oslobodim te.

- Ajde mila, samo pitaj, al požuri brate sestro, toliko mi je neprijatno koliko mi je dignut cele noći, pa još smrznut, pa još krut, boli bre sestro, bolje da ne znaš! Em ne mogu da mrdnem ni makac, nemam glavu, pričam iz glavića, pa vidi kako mi je otekla patka, baš je hića! Kiss, Kosmogina, quick hot kiss!

Gledam mu u tu sleđenu alatku u neverici, hoću da se smejem, ali ne smem zbog ozbiljnosti trenutka, pa se setim da reče kako je krenuo kod mene, što nije odavno učinio, ali proradi mi crv:

- Nego Deda Mraze, kako ja da znam da si ti pravi Deda Mraz, a ne neki zloduh, đavo ili govno? Čime ćeš ti sad potkrepiti istinitost svojih tvrdnji? Šta si meni u svom džaku doneo? Ja sam dobra devojčica, i ja imam želje. A gde su onda pokloni za mene? Pusti sad decu! Njima uvek svi sve kupuju! A ko će meni da kupuje Deda Mraze, i želje da mi ispunjava, kad sam ovako uboga umetnica? Šta mi vredi bogatstvo duhom, kad mi niko ništa celu večnost nije poklonio. Nisam uspela ni nove gaće sebi da priuštim za Novu godinu, a kamoli šta drugo.

- Samo ti reci Kosmogina šta ti treba, sve će ti želje biti ispunjene čim me u kurac snežni poljubiš! Hajde molim ti se Kosmo, znam da si ženska sila i da imaš stila!

Radoznalost bude jača od razuma, sagnem se malo, poljubim ga onako ovlaš jezikom u ledeni glavić, i gle čuda, otope mu se odmah muda, sklizne onaj sneg sa njega, i evo ga odjednom preda mnom, smešni kostimirani Deda.

Učini par sklekova, da razmrda ukočene udove, izbaci sneg iz čizama, otrese kaput, začešlja bradu i pokloni mi se:

- Hvala ti Kosmo, nek si mi živa i zdrava! Ovo ti nikad zaboraviti neću.

- Ček ček Deda, pusti sad zahvalnost, od toga se ne živi, da vidimo šta si mi to spremio, i zašto si toliko neodgovoran čiča, kad kasniš sa isporukom toliko dugo dobroj deci, kao što sam i ja sama.

- Pa dete moje drago, nemoj sad i ti da mi popuješ, živi se, veseli se, znaš i sama, distance su prevelike, pa malo kašnjenja nikome ne smeta, nego gde mi se dede onaj džak s poklonima? Hej gde nestade?

- Eno ga u drugom kraju dvorišta, ajde uprti to na leđa, pa idemo kod mene na kuvano vino, da se ugrejemo i unormalimo, da mi lično poklone predaš u ruke, vidiš da sviće jutro, nemoj da nas neko ugleda ovde, svašta će mi nalepiti, kao i obično.

- Ajd ajd, jedva čekam! – reče dedica, i dođosmo kod mene kući, u moje toplo gnezdo.

Dala sam mu dva peškira, da se akomodira, da se istušira, da se revitalizira, skuvala najskuplje vino, začinila cimetom i karanfilićem, gledam u onaj džak, al ne diram, čekam da izađe iz kupatila. Skoro sam zaspala čekajući. Jutro svanjava, a Deda Mraz se banja. Nema sluha, sve neke narodnjake u kupatilu pevuši, vidi se da je ljakse u duši. Kad evo ti ga posle pola sata, izlazi iz kupatila jedan mirišljavi bata. Mlad, zgodan i stasit, ni traga od onog čiče od malo pre. Peškir oko struka omotao, a sve ostalo na izvolte, mlado telo, lepo lice, koža ko u bebice.

Skočim sa stolice, potpuno se smela, niti sam slutila, niti sam htela.

- Ćao ribo, gde si? – poče on da šmekeriše, srknu gutljaj vrućeg vina, pa drugi, pa treći – Mmm, milina živa!

- Hej, pa ti nisi pravi Deda Mraz! Koji si ti gmaz!? Prevarant i folirant! Znala sam!

- Bože dete, šta ti bi? Gde živiš ti? Zbacio sam one vlažne krpe sa sebe, to mi je kostim, ko da nisi znala, to je samo službena uniforma, a ja sam Deda Mrazov sin Mladić Mraz, koji samo ovako opakim cicama dolazi u goste i donosi im poklone koje požele. Deda Mraz je za decu, a ja za takve nestašne devojčice kao što si ti.

Zbaci onaj peškir oko struka, i poče da ga druka.

Ja se prenerazila.

- Ma nemoj da kenjaš Mladiću Mraziću, ne treba meni tvoja kita, nego poklon mi sada daj! Gde je moja knjiga što se F book zove? Zar nisi obećao još pre godine Nove? Kakva je to ispala? Čitaoci čekaju, dobri ljudi i još bolja deca! Ja više ne znam šta ću, sad mi se jeca!

- Hej mala, ne teraj šegu! F book nema veze sa mnom! To pitaj svoje izdavače! Oni te zavlače! Nego gledaj šta sam ti doneo srce. Ima u džaku raznih đakonija za tebe, sve ono što ti zaista treba, nećeš valjda sad da mi praviš probleme. Lutko, nije vreme.

-  Bože me sačuvaj, kakav nitkov! Oblači se brzo, nemoj da si se drzno... nego ajd, šta je tu je, vadi poklone, baš da vidim šta si mi namenio, Bog te skamenio!

A u džaku:

odelo od lateksa, moj broj

čizme od kože, štikle do plafona

korbači, bičevi, lisice, lanci i katanci

oficirska kapa državne bezbednosti, kao salivena

bunda od divljeg vepra, tek sašivena

silikonske maske, pendreci, električne kite, gumene lutke, palice za bejzbol, i štogod još...

Eeee, tu se raznežim kao prava dama, i shvatim da mi se srce slama.

Nije tako loš ovaj Mladi Mraz, ma koliko izgledao gmaz.

Doskočim do njega i raspalim ga palicom posred čela. On tresnu o zemlju i poče da cvili, ali ga brže bolje opkoračim i vežem lisicama za nogu od astala, a lancima oko struka. Pa mu noge zavežem za radijator. Pa uzmem onaj vibrator... Pa mu prilepim katode na jaja... pa uključim struju... pa ga polijem ladnom vodom... pa ga išibam do krvi... pa mu gurnem u ...

A on sve u šesnes' vrišti od sreće, malo se dere, od straha sere, ali uživa, uživa, bitanga jedna bedna, samoživa. Hoće još, i moli i kuka: