Iza prvog ćoška, usred večeri rane nabasah na Pamelu, mog omiljenog gradskog anđela. Svaki put kad je vidim obradujem se neizmerno. Nedavno sam o njoj pisala i objavili na nekim webovima, a nisam stigla ni da joj to kažem.

Poklonila sam joj pre izvesnog vremena periku ne bih li je usrećila, ali to nije bilo dovoljno da bi me iz prve prepoznala. Čvrsto sam je stisla u zagrljaj i počela da cvrčim, da je obasipam komplimentima, kako je zanosna i fina, da joj žvalavim obraz: – Jao što si slatka, što si lepa, Pamela, Pamela, mnoga si srca zanela - al' ona jauknu i odmače se od mene. Uz bolnu grimasu pokazuje lice, napukle brazde skorene krvi iznad i ispod oka, pečatirane nečijom pesnicom. Dan, dva staro. Opet su je u prolazu iznabadali neki skotovi. Hvata se i za povređeno rame, i kaže mi plačljivim tonom:

- Opet me tukli. Stalno me biju.

- Ma ko te bije draga? Šta se to desilo? – preokrenula mi se euforija u brižnost momentalno.

 
Unezvereno šeta očima kao da traži subjekat na koji bi svalila krivicu i ugledavši dve sumnjive spodobe, pokazuje preko puta ulice: – Eno oni tamo. Tukli me. Ovde i tu. Vidi! Tu, tu i tu! Sve me tukli, pa me tukli, sve sve joooj!

 
Okrenem se i ugledam dve pandurske uniforme 50ak metara od nas. Pandur i  pandurka, zaokupljeni zen-filozofskim dijalogom, šetaju neutralno, laganica, za divno čudo nikog ne diraju, u svom filmu. Ne bi se reklo da su ikoga do tad mlatili jer ne obraćaju pažnju ni na šta i ni na koga, a najmanje na nas dve. Zamakoše iza ćoška.

 
Pamela smrdi na lepak. Projektuje frku u glavi. Flash-backuje batine i udarce. Užas je njena furka. Tukli je jesu, ali nisu ovi panduri, i nisu danas. Možda juče. Možda je ranije popila salvu batina od njih i zna da treba da ih se kloni, ali ono dvoje što prođoše sigurno nemaju veze s tim.

 
Pamela je muško, al ne miri se s time. Pamela je Ciganka i ponosi se time. Vrcka svojim koščatim dupetom po celom gradu i izaziva pažnju. Fura veštačke sise, nagurava krpe u prevelike bruseve, ističe deholte i šminka se napadno. Odvažno klacka na previsokim rasklimatanim štiklama bez flekica pokupljenim iz kontejnera. Mašta o tome da postane estradna zvezda, da je svi vole i da joj se dive. I duva lepak.

Oduvek je htela da ima dugu plavu kosu i dobila je. Ali dobila je i mnogo toga što nije htela. Batina ko pleve. Nju mlate najveći slabići i najveće pičkice. Ostrašćeni navijački bum-trasovi i ultra-forsovi, skinhedsi, reperi, pankeri, dizelaši, frustrirani studenti, nakurčeni osmaci iz osnovne škole, pijani matorci kojima se više ne diže, došljaci iz provincije, crvenokošci, belci, crnci i Cigani... Svi je tuku. Razvale joj pesnicom vilicu u prolazu, onako, rekreativno. Uvale joj nogu u bulju, onako sportski, kao da šutiraju konzervu. Smeta im njena perika i odeća. Smeta im njena boja kože i njena sloboda. Misle da je nepristojna, a ja ne znam kako sloboda može da bude nepristojna ako nikog drugog ne ugrožava. Smeta im što je lepša, bolja i zadovoljnija sobom od svih njih. Nekad je zaskoče s leđa i gaze u grupi. Hoće da je čuju kako vrišti, a ona ćuti. Gotivno im je kad je udruženo, složno batinaju. Dok ona nikog ne dira i nikog ne mrzi, već samo paradira bezazleno i čeka da je pozovu u Grand Šou i Grand Paradu, da je neko primeti i da joj šansu...

 
Ako priupita za neku kintu, Pamela to radi stidljivo, šarmantno – nikom ne dosađuje, nikog ne gnjavi. Deca joj se smeju, žene se užasavaju, devojke je ismevaju, kučići na nju laju, a muškarci je mlate. Da je nauče pameti. Da je bolje prevaspitaju. Dobro, ne mlate je uvek, nekad je gađaju kamenjem. A nekad je samo psuju i vređaju. I to varira od raznih okolnosti - koje je doba dana, doba noći, kakvi su vremenski uslovi i politička situacija. Pamela na sve to odmahuje svojom bujnom veštačkom kosom, osmehuje se dečijim osmehom, sve podnosi stoički, ali duva lepak.

 
Kad dune lepak, ona se odmah nađe na TV Pink kao gošća udarne emisije. Dok joj deholte otkriva bujno silikonsko poprsje, smeška se blistavim ispoliranim osmehom, prekrivena šljokicama i cirkonima, u Versačeovoj dugoj haljini, i počinje da peva umilno dok su oči miliona uprte u nju s divljenjem: - Zavela me, zavela, ta Ciganka plava, opija ko vino, ljubi boli glava.... I svi joj tapšu i svi je vole.

Nekad joj se u tom magnovenju učini da oseća magnetnu toplinu iz očiju onoga kog bi rado u svom srcu zaključala i svojom ljubavi nazvala, krene prema njemu raširenih ruku i toplo mu se osmehuje... a onda popije batine.

 
- Sela sam u auto, zvao me da me ženi... reko da mi kupi zlatan prsten, puno perika i haljina. Ja 'tela ljubav... a onda, onda... njih dvojica... u šumu me odveli.. daleko negde, svu me pocepali... – i hoće da zaplače, a ne može, samo mrda nemušto ustima zadebljalim od hemije.

Odjednom, njenu muku nadglušuje buka nadolazećeg neidentifikovanog svemirskog objekta. Pristiže space shuttle, obasjava nas zaslepljujuća svetlost i zahvata nas uraganska  turbulencija koja preti da nas usisa. Pameli se odjednom razvedrava lice jer kapira da su po nju stigli delegati TV Pink i holivudski agenti. U transu, na brzaka coki me u obraz umesto pozdrava, zamahnu plavom grivom, uđe u shuttle i nesta vrtoglavom brzinom put svemira. Oteli su je, Bogu hvala. Spasli su je. Spasli je od batina.

- Pamela, Pamela, srce si moje odnela... – mrmljam disonantno, dok ne pređe u jecaj.

 
Dete moje drago. Moj nedužno stradali anđele. I šta ću sad bez tebe ovde? Zar ne znaš koliko je ovaj grad ružniji i prljaviji bez tebe, tvoje slobode i tvoje lepote.