Možda je trenutak bio dovoljan da se izgubim, da zaboravim ko sam i da se jednostavno prepustim talasima, većine, koji su me odvukli, koji su me poveli, tamo gde do sada nisam bila.. Koji su me odvukli na samo dno.
Sećam se tog dana i rečenice koje si mi rekao, koje si izgovorio tako lako, tako olako je ona prešla preko tvojih usta, i ne sanjajući šta ona meni čini, kako će na mene da utiče, tog dana si verovao u nešto što je bila laž, verovao si nekome kome nisi trebao. Ali nije to bilo najgore od svega, nije to ono što me je najviše pogodilo već to da nisi verovao meni.
Posle svih trenutaka i posle svih minuta koje smo zajedno proveli, i posle svih naših zajedničkih razgovora o prošlosti, i o onoj koje se stidimo i o onoj na koju smo ponosni, do one koja nam se činila nebitna, do one koja je ostavila trag na našem daljem putovanju. ovako smo završili, kao da se nikada nije ništa desilo od toga, kao da smo i dalje stranci, kao da se nismo ni znali. Tako je i bilo, možda si ti znao mene, ili sam ja bar mislila da me poznaješ, ali ja nisam tebe, ja sam znala samo sliku koju ti predstavljaš, sliku koju si mi dao na tanjiru, sliku u koju si želeo da se zaljubim, i u koju si znao da hoću.
Servirao si mi laži, davao mi neistine, a zauzvrat dobijao sve, sve moje tajne, moja maštanja i sanjarenja, koje sam ti bezuslovno davala, koje čak nisi ni morao da zatražiš. Verovala sam ti kao što dete veruje ocu kada skače u njegove ruke sa visine, jer zna da će on biti tu i da je on dovoljno jak da je zadrži i da je zaštiti da ne padne, da se ne povredi..
Možda je to presudilo ta moja naivnost, i moje verovatnje da se u svakoj osobi krije nešto što posebno, neki deo koji ga činim dobrom osobom. Kod nekih je to skriveno i veoma se teško ispoljava, dok je kod drugih to pretežno i prvo. Zavisi kojoj grupi pripadaš. Ali prevarila sam se. Nisam bila u pravu. Verovala sam, a nisam smela.
Sada je gotovo, ne žeim više da te vidim ni da čujem za tebe, ni da te pogledam ni da te dodirnem. Jer ugasio si nešto što je bilo lepo u meni, nešto što je izbijalo iz mene kao svetlost. Pomračio si me, učinio me samo još jednom u nizu, koja je ista kao sve ostale, a ne shvataš da ja baš to nisam, da ja nisam jedna od tvojih bivših koje možeš samo tako da ostaviš i da se smeješ njihovim pokušajima da te vrate. Ne ja nisam one. Ovog puta ja tebe ostavljam, i nemoj da se nadaš da ću se vratiti da molim da me primiš nazad. Nemoj da se nadaš da ću u pola noći upasti u tvoju kući i reći ti koliko te volim, nemoj da se nadaš da ću ponovo potražiti tvoj zagrljaj i dodir. Nemoj da se nadaš, jer samo gubiš vreme, kao što sam ja gubila pored tebe...
02.11.2010. MG