Sloboda… progoni me već godinama, kao senka, prati me u stopu, uvlači mi se u snove nenadano, kao uhoda, kao slutnja, provuče se kroz najskrivenije misli… i želje…
sloboda… unutrašnja, moja…
koliko ima od tog dana… jednog potpuno običnog jesenjeg popodneva, studentski zadatak, negde u Žarkovu, isprojektovati školu, hotel i dečji vrtic, na jednoj padini… skicen blok, zašiljena olovka, meka, 2b, moja omiljena, livada, tek počela da žuti i da se natapa nadolazećom kišom… dugi nestvarni zraci sunca, udaljeni zvuci grada koji se reflektuju u podsvesti…
i onda, ti… izronila niizčega, nepozvana, misao o tebi, jedno zrno ideje, zapalo u brazdu mozga, i ostalo tamo zauvek, čuči, čeka, bubri, krene pa se osuši, taman mislim da je zauvek prošlo, a ono nabuja opet, upije svu krv koju u venama imam i … tako krene.. nomad u mojoj duši u velike seobe…
Sloboda… može li čovek, uistinu biti Slobodan…
biti slobodan i svetao, kao ptica, kao oko sokola koje zrcali svet,
biti potpuno svoj i biti Slobodan kao takav, kao takav kakav jeste, može li… šta znači, biti slobodan, biti svoj, biti ničiji, biti nevin i čist, šta je to Sloboda uopšte…
izbrojaću… proteklo je… sedamnaest godina od tad… čeznja za tobom, naslućenom u tom deliću sekunde, ne prestaje da mi pretače život…
nije to ljubav, ni zagrljaj muškarca, nije to obećanje raja, ništa mi ne treba tako, ništa me ne privlači toliko, kao ti, kao to krilo koje leti u visinama orlovskim, u proređenom vazduhu, u prostranstvu plavetnila... u osamljenosti…
znam, da je ovo još samo jedan tvoj poziv.. slutim, da bi mogao biti jedan od poslednjih, ne znam zašto je tako, znam samo da te želim, kao ni jednog svog ljubavnika do sada, želim te, kao davljeni još jedan udisaj kiseonika, želim te, kao prizvuk najdivnijeg sna kojeg sanjam iznova i iznova ali samo na tren, na tren dovoljan da me podseti da još nisam stigla tamo, tamo – gde god to bilo, ne znam gde-je-to-tamo ali osećam da ima miris doma, nečeg toliko poznatog i dragog, nečeg što ispunjava samom svojom prisutnošću, utkanog u samu esencu mojeg postojanja, u onu jednu ćeliju iz koje sam nastala, u onaj dah što ga je bog udahnuo u moje telo kada se prvi put pomerilo u majčinoj utrobi…
Sloboda…
pročitala sam toliko knjiga, upoznala toliko ljudi koji su mi pričali o tebi, prošla kroz sva ta iskustava, veze i rastanake, radosti i boli, i shvatam, da mi sve to ne znači ništa…
jer te nisam osvojila, jer ti se nisam predala, jer još u tvoje carstvo kročila nisam.
kako da rađam decu kad sebe nisam rodila, sebe u tebi i tebe u sebi, sa tobom bih da zanesem i tobom da se opijem, otopi sve moje strahove jednom za svagda, razbij velove koji te kriju, otkrij mi svoje pravo lice, molim ti se, blagoslovljena blagoslovi me svojim prisustvom, svojim carstvom nebeskim, svojim ništavilom jer te niučemu nema niti te može biti. svi su oblici samo odlivci tebe, samo dokazi tvojeg odsustva, a ja tebe hoću, tebe koja mi ne dozvoljavaš da se utopim u reku života, u male i velike ljudske radosti, zašto sam uvek imala osećaj kako me ništa od toga ne može ispuniti, nikad do kraja, nikada potpuno, uvek je nešto nedostajalo ili je nečega bilo previše, tuđa srećna lica su me ostavljala ravnodušnom suviše često, kao nabacivanje pepela po obličju praznine, da se ne vidi, da se zamaže, da se ne oseća, ne doživi, da se ne razbije slučajno tu brižno građenu sliku najbitniju za takozvani vredan ispunjen život… kako sam bežala odatle... a ne znam dokle sam stigla…
i opet si tu. ponovo me zoveš, mamiš, zavodiš…
i nema to veze nisakojim drugim ljudima, iako bi mnogi hteli da si prisvoje glavne uloge, ne videći koliko su nadmeni i nadobudni u svojim pokušajima, samo još jedna prepreka, još jedan pobeđen strah, još jedna naučena lekcija, nedostaješ mi, oduvek sam te volela, i kad sam bežala od tebe, i kad sam drhtala uplakana u tmini ormara vireći kroz tanak prorez kroz koji je dopiralo svetlo, oduvek sam bila tvoja, pomozi mi još samo ovaj put, ne dozvoli mi da se ponovo srušim, da se sunovratim u sivilo svakodnevice, u te male zamamne životne radosti, pomozi mi, da ne pripadnem nikome, osim tebi, jer ti si me jedina vredna…
zašto te se onda, još uvek plašim…
zašto ti se ne predam konačno, pa kojagod da ta cena bila, ako već ne mogu da ti pobegnem.. zašto me je strah da ti pogledam pravo u lice, tražim te žmureci, kao slepac, osećam ti dah u ušima,
a tako si jednostavna, jednostavna i nevina, kao u onoj svetoj knjizi u kojoj piše moja suština, knjiga od tri reči koju sam videla u onom snu veoma davno, u tri reči ta suština koju tako teško i tako uporno tražim…
ko je zaista moj… ko mi zaista pripada, kome ja pripadam, zaista, zavaravanje je nekad bolje od gole istine, zašto pokušavam da te prevarim tako što ću se nekome predati, nekome ko me ne poznaje, ko ne zna svako zrno prašine što se podiglo na putu kojim je zgazila moja stopa, moja misao, niko me ne zna toliko kao ti, zašto me je još uvek strah od tebe, od potpune predaje, od gubitka onoga što ne posedujem, zašto me onda ne ostaviš na miru, šta je to što hoćeš od mene…
a idem prema tebi… ovoga puta, kao u nekom pokvarenom filmu, moje noge bi želele da se vrate ali se vrata za nazad zauvek zatvaraju zamnom, ne vredi mi plakanje ni vrištanje, ni molitva, ovoga puta si rešila, da me uzmeš za sebe, lomiš poslednje damare mojeg otpora, čekaš trenutak u kojem će moja snaga da nestane, da se otopi poput snega, i da ostanemo same, ti i ja, konačno, da li je ovo ludilo, gledam druge ljude, srećne u svojim porodicama, sa svojom decom, sa njihovim pričama, kako je to divno, i zašto ja ne mogu tako, zašto hoću da sjebem i ovo malo nazovi normalnog života koji sam stvorila, ne znam, suviše pitanja čeka da budu odgovorena… znam samo, da ćemo na kraju ostati ti i ja, tu, licem u lice, jer povratka nema, jer bežanja nema, jer je to, moja sudbina...........
posted by marija@ at 20. septembar 2006 13:14:00, |
