Dve Marije

U meni bestidna čežnja za sobom. Neprihvaćenom u svetu dvostrukog morala. Dvostrukih merila, dvostrukih istina. Želja koja me ubija i plaši svojom silinom, jer preti da mi razruši dosadašnji život. Da me napuste oni do kojih mi je stalo. Da me ostave kao što se ostavlja stara pocepana stvar za koju više nema sumnje da nikada neće moći biti nova, ma koliko je krpili. Osim ako se zaista ne zameni za novu. Jer nisam po standardu. Jer želim ono što nije dozvoljeno. Jer vrištim zbog zatvora u kojem se moja krila lome i odumiru, u kojem sam rođena i za koji me niko nije pitao, volim li ja to. Hoću da kažem, hoću da dohvatim, hoću da budem onakva kakva sam, u tom međuprostoru plešem do transa kako bih zaboravila na ove zidove na kojima vise iskezena lica tamničara, lica drugih ljudi izmešana sa mirisom mojih sopstvenih strahova, plešem do ludila kojem je jedina svrha iskočiti iz ovih šina koje su usmerene u predele kojih se grozim. Ne želim tamo, nisam ja za to, ne očekuj od mene da igram igre u kojima nema moje duše. Moje duše. Shvataš li. Ne mogu to ni od tebe da tražim. Ne ostavljaj me, ipak. Suze isplakane svih ovih godina za tobom skupljene u kristalnoj posudi naših skoro zakopanih života preliće na stranu u kojoj nema snova. Stvarnost od snova i snovi od stvarnosti mogu li se nazvati pravim životom. Ni prijateljska pružena ruka neće me odvesti tamo gde želim, jer u taj prostor moram kročiti sama, odbaciti sve da bih prihvatila sve. Da bih živela sebe. Ludilo mi preti sa svih strana, na koju god da kročim, survaću se u ponor bez povratka. Jednom se moram odlučiti. Jer sam željna dobrote, jer sam željna nežnosti. Jer sam željna jednostavnosti, bliskosti koja ne vezuje. Jer sam željna srca koje krvari za pravu stvar. I raduje se, noseći zauvek i delić tuge jer nismo mogli zajedno. I deo nade da ćemo to možda ipak biti, jednom, u nekom drugom svetu, u nekom drugom, ko zna, životu. Još uvek držim tvoju ruku. Moram te pustiti. Moram.