Dve Marije

Jopet ja?
hm...
vratih se sa odmora br 2.
bilo je lepo.
i kratko.
zapravo, šta lepo - divno.
more, plavo i toplo, vreo kamen, belina vrhova talasa, sunce na koži..
smeh prijatelja neviđenih dugo..
šetnje po magičnom kamenom gradu uskih ulica sa ženom zelenih očiju, mojom sestricom u srcu....
bijela kava sa šlagom i voda iz špine..

susret sa njim, iako kratak..
sa njim, do kojeg mi naravno više nije stalo.. njegovi pogledi, komentari o mojim nogama u belim sandalama, o mojoj različitosti od ostalih..
poziv na razgovor.. ma ne, nije mi stalo, zbunila sam se sasvim slučajno, pocrvenela kao derište..
naše neprimetno izdvajanje na plazi u šarenu senku borova.. zatim uveče, na terasi hotela, tvoj drugi poziv na šetnju kada se ugase sva svetla ..
o da, naravno da bih s tobom (i na kraj sveta) ali nije me briga.. prošla sam to..

i onda, naši koraci po pomrčini, sećanje na prošlo leto od kojeg je sve čini mi se počelo, brže strujanje krvi u venama, želja.. ali neću te dodirnuti, slušam te dok mi pričaš, o svojim problemima sa ženom sa kojom imaš neodoljivu malenu kćer, sa ljubavnicom koja te hoće samo za sebe (ah kako je sebična, uopšte je, naravno, ne kapiram), o borbi za obe, o neuspevanju da dopreš do njene duše (pitaj mene, reći ću ti kako).. ali nije mi stalo, baš me baš briga za tebe.. za tvoj lagani dodir na mom struku, na preplanuloj koži, da li od sunca ili tvojih dugih prstiju.. tako bih da te volim, ali, šteta, ne mogu jer..

mesec se okačio visoko, šušti njegova srebrna mreža u krošnjama, odbljeskuje se po polju mora oko nas, kedrovi se zavlače u nozdrve, toplina noći nas obavija kao svila.. ne primećujem kuda prolazimo, upijam te, tebe pravog iza tih reči, dajem ti se, u glasu što me odaje.. ali ne, nije mi stalo.. daleko iza ponoći zastajemo na stepeništu, grliš me, grlim te, dugo stojimo tako, osećam ljubav kako struji mojim telom, drhtim, kao da se opraštam jer, znaš već... ljubavi..

ovo je veče bilo za tebe, ne znam da li ti je nešto lakše od toga, ja znam lek za tebe, ali tako si, tako daleko..

odlaziš sutra..

ja ostajem ... još dva tri dana..

...

i onda on.. znam ga dugo, drag mi je kao prijatelj iako znam da me odavno, odavno želi.. jedno veče u mojoj sobi.. nekoliko sveća, tiha muzika i.. njegove ruke na mojim golim ramenima, u meni pitanje da li da mu se predam, tako me boli.. jer ne volim ga.. jer ne želim .. njega.. njegovi su dlanovi topli, prija mi to nežno maženje po leđjima, stomaku, butinama, kao slučajno.. kada zatvorim oči, mogla bih da nastavim dalje, osećam čak i kako telo reaguje na fizički podražaj ali kako, kad postoji neko do kog mi ah naravno uopšte nije stalo, sa kim želim da radim to, mnogo puta, smičeš mi bretelu prslučeta oivičenim tamnno crvenom čipkom, ali ne dozvoljavam ti da uradiš to što si naumio, ne dozvoljavam ti ni da me poljubiš, osećam kako zavlačiš prste u moje gaćice ispod kratke haljine, hteo bi da me dodirneš, htela bih da ti dam to što želiš ali onda te odgurujem, čujem tvoj ubrzani dah i to me odbija, to nisi ti, to nije on, to nije to..
žao mi je što me priželjkuješ sve ove godine, šapućeš kako sam slatka i divna, govoriš da ćes doći kod mene, da nije važno ako sad nismo otišli do kraja, kažem ti, da ne verujem da ću ikada biti sa tobom...

da li ću moći da budem isakim posle njega ne znam, posle njega sa kim nisam nikada bila i do kojeg mi više uopšte nije stalo.. ......

po povratku dragi više ne želi da se viđa samnom.. iako sam mu opet ostala verna, zacuđujuce ali istinito.. kaže da moramo biti neko vreme sami, da ako nije srećan samnom, krene u neki drugi život, bez mene.

razumem.. evo, prihvatam........
........................

tako bih ukratko opisala svoj prethodni odmor, i ovih par dana posle njega...

dragi se nije odvajao od mene, i ne znam šta mu je to trebalo.. trebalo je da me pusti malo da dišem, da udahnem negde miris sveže ljubavi, nekih nepatvorenih neopterećenih osećanja..

ovako, zajedno, a miljama daleko, bez mogućnosti vrdanja...

jednom izađoh sama na par minuta, pokušah da ga nazovem.. ne no2. nekog drugog..  odmah su me tražili gde sam. morala sam da se vratim.

čula sam ti glas. nisi srećan. to sam čula u onom halo koje si ponovio dva puta, iz neke bučne prostorije iz koje nisi mogao da me čujes. nisi znao moj broj, nisi znao da sam to ja. htela sam da dokažem sebi da nisam kukavica, a onda sam spustila slušalicu. sve mi se odvilo pred očima za taj tren, za taj tvoj jedan udah između dve reči..

nema mesta za nas dvoje zajedno na ovoj planeti, u ovom vremenu. kad zatvorim oči volim te, to je dovoljno. znam da pomisliš na mene svakog dana, sve ove godine. znam da ti je isto kao meni. ne bi imali više od toga šta da kažemo jedno drugom. kome uopšte trebaju reči?

...
na drugi deo odmora ću da idem sama.
videću no2.
nemam nikakav plan sa njim.

otišla sam.
i bilo je vreme.

idem za par dana za serbiju. tacnije idemo zajedno. ako to zajedno postoji, a mislim da ne postoji. tako da.. on hoce da idem sa njim po krstenjima i svadbama na kojima ce da prisustvuje a u svojstvu kuma, i brata, a ja nemam pojma u kojem bih svojstvu bila tamo. pogotovo sto kumovi nam nesto koliko mi je rekao o nasoj situaciji znaju.
pritom nece da spavamo kao i uvek kod mojih roditelja vec u hotelu, i pita hocu li da budem s njim. pa sta cu ti ja? da ti budem pokrice za noci koje ces da provodis kod "drugarica" koje te zeljno ocekuju.. missim.. jer ti je lakse tako nego da ljudima objasnjavas.. pa pre ili kasnije ces morati. i sto se mene tice, bolje pre.
ponudih mu i da predamo papire za razvod, kaze, nece imati vremena. a i zasto da se razvodimo. zasto. jbt, zasto stvarno?
pa samo zato jer se vidjamo svake prestupne godine evo vec nekih 5 meseci, jedan dan nedejno u proseku, jer imas drugi zivot koji te sve cesce sprecava da posetis moju kucu, iz opravdanih razloga. cuj, nemam nista protiv. slobodno. sve najbolje. jer ti je zgodna gazdarica otkazala drugog cimera pa sad vas dvoje zivite sami u njenoj kuci, i izvodis je prijateljski naravno sve ja to kapiram, na veceru i sl. gledate filmove i hranis njene macke, imaju i dve male mace, da li hocu da mi pokloni jedno, znas kako su slatki, da ne budem sama. o jbt.
zasto. zato jer ne mogu da ubijem ljubavnika u svojoj glavi kao sto je uradio tip u match pointu pa mu zena tek onda zatrudnela, kako si primetio. zato jer mi se **** za tog istog ljubavnika, koliko i njemu za mene u medjuvremenu iako cemo se opet videti ovog leta. ajoj. da vristim? moze mi se ionako niko ne cuje.
a bice da ce mi biti najbolje da batalim vas obojicu lepo i okrenem se nekom totalno trecem koji ce da se pojavi. imam par poziva za izlazak, sve odugovlacim  sa tim. zasto? zato jer reci koje smo rekli na vencanju vise ne vrede, ni zrak sunca koji nas je obasjao u crkvi dok smo ispijali vino nema vise taj sjaj. nema ga. gotovo. zato jer sam skinula burmu i bolje bi bilo da je vise ne stavljam na ruku, svaki trenutak u kom osetim da je nema me otrezni. zato dragi jer nas vise nema na mapi ljubavi. kraj.

na današnji dan upoznali smo se ja i moj budući bivši muž.. ada ciganlija, sparno letnje popodne, ja sa društvom na odbojkaškim terenima.. on u šetnji sa drugaricom, koju smo - sticajem okolnosti zajedno poznavali... tako smo se upoznali.. preko nje.. pristao je da igra za našu ekipu i sećam se da mi je prvi utisak o njemu kako jako želi da me impresionira (što je meni u ono vreme bilo ahhh beskrajno dosadno.. mogla sam da biram jel).. uglavnom, dva dobra druga mi i ja u neko doba poželimo da odemo da se okupamo nakon igre, i to zapucamo na taložnik.. on krene sa nama.. usput mu je nešto smetalo naše familijarno ponašanje tipa ruka preko ramena kikotanje i slično - ili sam to samo tripovala.. uglavnom, kad smo onako smoreni stigli do prolaza kroz ogradu do taložnika rekoh e konačno smo stigli (misleći do taložnika) i tu on uze moju odbojkašku loptu i zavrljači je na sred jezerceta... nađoh se čudu, rekoh pa nećemo tu da se kupamo, idemo sa gornje strane, i da mi donese loptu :d.. a on kaže e pa uzmi je sama.. tu ja njemu lepo kažem a jel si ti neki bezobrazan :) - i kažem mi ćemo biti gore a ti kako hoćes .. i tu se raziđosmo.. malo kasnije, doneo mi je loptu i otišao sa onom mojom drugaricom sa početka priče.. šta se dalje na taložniku dešavalo nije bitno. uglavnom uveče se sretnemo sasvim slučajno (kako to obično biva), i ja, pošto mi se nešto bilo stužilo, kažem njemu - e izvini za ono danas.. jebiga.. te me on pozove na sokić... (stvarno je bio samo sokić. mada tek prvi u nizu..) treba li da kažem da je u to vreme imao devojku. tako da sam se držala podalje i na doobranoj distanci. no međutim.

deo drugi
u narednih nekoliko meseci viđali smo se prilično redovno, naravno, uvek je bila neka priča među nama, koja se završavala u sitne noćne sate, iliti do zadnjeg busa koji je sa trga kretao u dva i deset.
sećam se da mu je u septembru te godine umro otac, i te noći sam ostala sa njim. pričali smo. do ujutru... sutradan me je nazvao da mi kaže kako mu je to puno značilo i kako se oseća ispunjen nekom pozitivnom energijom. da mu je to neki znak..

u narednih nekoliko meseci dosta se svađao sa saškom. bilo je očito da će da puknu, pitanje trenutka. nas dve smo bile okej, valjda. raskinuli su krajem decembra

pripreme za novu godinu kod njega, više sam ja bila u ekipi za organizaciju svega. ako mi iko veruje, nisam slutila šta će da se desi. bila sam u to vreme u nekoj šemi sa jednim dečkom koji je btw bio baletan i igrao u narodnom pozorištu (njega mi ne može oprostiti :o) i on je bio pozvan na žurku naravno.

u neko doba, moj future ex je puštao muziku dok smo nas dvoje plesali.. moguće da mu je tu negde došao trenutak odluke. u ponoć mi je prišao sa čašom šampanjca, nazdravili smo i umesto poljupca u obraz poljubili se prvi put.. jako dugo.. i tako je to počelo...

.............
u prvih nekoliko meseci se nismo razdvajali. potpuno smo ignorisali spoljašnji svet sa obrazloženjem da se eto nešto dešava među nama i da nam je potrebno neko vreme da "sredimo utiske" :))..

nakon godinu ipo ispunjenih prelepim trenucima, venčali smo se.

te prve četiri godine braka su bile zaista lepe. imali smo svojih sitnih razmirica i poteškoća, ali ništa što ta snažna ljubav ne bi mogla da prebrodi. plus je i dalje ekstremno preovladavao.

da mi je tada neko rekao gde ću biti danas, dok ovo kuckam, otvoreno bih mu rekla da ili laže, ili da je užasno ljubomoran ...

e da..
došao je i deo treći

danas sam mu poslala email sa kratkom porukom o 10 godina našeg poznanstva..
odgovorio mi je da nam čestita ...
a ja ne znam šta je tu za čestitanje..

između nas praznina, i prostor koji sve jače huči..
ja sam sama, on, ne znam, nije više moj znam toliko..

zašto sve ovo ispisah, i da li će iko imati strpljenja da pročita ovoliko pisanije, ali ja sam, eto, morala sa nekim da podelim..

puno pozdrava od mene,

i dalje vas voli vaša

marija

Pitam se..
Imam vremena, našlo se nakon svih tranzicija..
To me i brine
Što više slobodnog vremena budem imala, to ću više da shvatam razmere tektonskih poremećaja što su zadesila moja nekad tako znana i udobna podneblja puna života..

A sada, Sama.
Potpuno.

U nepoznatom gradu, u tuđoj zemlji, hiljadama kilometara daleko od svih koji su mi dragi, i koji su mi bili dragi.

Vrlo neobičan osećaj.
Ja sam oduvek imala puno prijatelja, onih koi su znali da banu nenajavljeni u bilo koje doba dana i noći, onih koji su znali da prespavaju kad god da im se ćefne, onih, koji su me mogli pozvati kad god su želeli da se vidimo, prošetamo, na čašu razgovora, ili čašu zajedničkog ćutanja, na zagrljaj, na osmeh.

E da.
Daleko smo.
U mislima znam da su svi oni tu, ali fizički - pored mene, niko.

Gde nešto ostavim u kući, tu me i zatekne. I gotovo svaki put me zatekne nespremnu.

Kako se započinje život iz početka?
Da li postoji neki priručnik tipa: How to Start a life for Dummies? ili nešto slično.

Kolege na poslu su okej. To su jedini ljudi u ovom gradu koje "poznajem". Sa dvojicom sam u par navrata razgovarala nešto malo dublje od "vreme je baš bilo bzvz ovog vikenda, zar ne", i "ali sutra ce kažu biti par sunčanih intervala, sa tendencijom da se u četvrtak.." itd.

Shvatili smo moj dragi i ja, da je bolje da se ne viđamo. Dok ne zatvorimo ova vrata, teško da će da se otvore nova.

Tako bar on kaže, a i verujem mu. To je istina.
Biće ovo prvi vikend da ćemo ga svesno provesti razdvojeni.

Ljubav ponekad ima vrlo neobične načine izražavanja.

Da li je moguće da se ljubavlju nazove trenutak u kom prelomiš da nekog ... pustiš.. od sebe... i sebe.. od njega.. zauvek.......

Eto. Lepo kažu ljudi da - ko čeka, dočeka.
A može i da se načeka,
a i da izvisi.

Ja za malo pa da izvisim. E onda lepo okreneš jedan broj, pa kažeš kako to nije u redu jer mi nije tako bilo rečeno kad sam naručila bb, pa se oni izvine (kao) ali da ne mogu ništa po tom pitanju da učine i da ja moram da se pomirim sa dodatnim čekanjem, e onda ih ti lepo podsetiš da su razgovori sa najmanje dva njihova službenika snimani dok su vođeni te da ili njihovi službenici lažu ili da ne znaju da rade svoj posao, itd, onda ti oni kažu da ti mogu dati broj na koji mogu da uložim žalbu, a ja kažem da naravno molim vas, i to sve fino i kulturno, no - nakon svega toga, oni ipak skontaju da nisu u pravu i - priključe me u dogovorenom roku :)))

Sve to okej, ali to u poslednjem delu prethodne rečenice je najvažnije - ponovo sam onlajn!!! sa zavidnih cca 2mega daunlouda :dd jupi

i onda šta drugo nego prvo ovde :)

već sam i zaboravila šta sam poslednje pisala i šta sam se sve naobećavala da pišem, ali polako, ući ću u štos.

preselila se. tačka. sredila stan. nov. prelep. počela da radim. okej ljudi, okej atmosfera, nema frke ni šefovog ležanja na vratu kao do sad, a tek njegove žene koja se iživljavala na nama kad joj proradi klimaks.. ma daleko od toga... i mnooooogo je lepo.
poštuju te, cene tvoje znanje i trud. lepo ti da radiš više iako to niko od tebe niti traži niti očekuje. samo jer Voliš svoj posao.
to je bio skoro pa zaboravljen osećaj u prethodnoj firmi. mislim, hvala im, pomogli su mi na početku (negde sam morala da počnem) ali........ platilo se. vremenom, i živcima. dosta.

dosta.
svega što je bilo loše. svega što je bilo trulo, i polutrulo i nagnjililo. (jel se tako kaže?)

malo prirode u sivilo života. malo zelenila i svežeg vazduha da ispuni pluća željna disanja.
malo ljubavi umesto nerazumevanja i svađa.
malo tišine umesto samoće ispunjene očajanjem i suzama.

sve novo.

novi život.
skroz.

Epa ovako. Čekam da skrpim bar 3 sata da imam slobodno pa da vam pišem opušteno i na miru,
ali već skoro dva meseca nemam vremena ni za spavanje a kamoli pisanje. Pa se dvoumim između pisanja tačkica i nepisanja uopšte..

Konačno se odlučih za ovo prvo ;)

. pre cca 2 nedelje završila CV i portfolio,
. posle jedno 5,6 dana traženja, prošle nedelje prihvatila jednu ponudu za posao koja mi se učinila dosta dobra :)
. danas svečano dala otkaz, upravo nakon što mi je šef rekao da mi daje povišicu :) (kasno si se setio jbg, pomislih, al ček sam ipak uzela :d)
. već sutra ujutru idem u velegrad da tražim stan, nadam se da se u narednih 10tak dana preselim.
. na novom poslu treba da se pojavim 8og maja - ako sve prethodno stignem da završim.
I to je to.
Sad treba da završim posao za sutra i pošaljem to mejlom šefu.
Drago mi je što mi nisu mnogo dramili, više su se stužili (on to ne zna da sakrije, sav se zarumeni i zbuni ko neki dečak) ali je okej, napisaće mi preporuke i tako to...

...Inače dragi je bio samnom za uskršnje praznike, uspeli smo da se malkice sudarimo u kružnom toku i s...mo levi far, (on je vozio) ali su kola u voznom stanju što mi je trenutno najvažnije (far sam zalepila selotejpom, držaće za toliko - dok ne popravimo - a ionako treba da ga teram na servis iduće nedelje).

Ne znam gde ću pre, imam 6 stanova zakazanih za sutra, iznajmila bih dvosoban - jer već očekujem neke prijatelje - i prijateljice (just 4 da record ;) što su se najavili da me posete čim se smestim )
radujem se tome.

Dragi je naravno uvek dobrodošao. Iako me rastužuje kad želi da budemo kao nekad, a više to nismo, tj ja.. ne mogu....

Ipak volimo se :). pa makar i prijateljski...




ps. zaista se izvinjavam na totalno neliričnom postu, vidi se da sam umorna.. al kad dođem u iskušenje da predahnem, setim se Đinđe i njegovog - 'šta ima da spavate? spavaćete kad budete u penziji. ako niste u penziji - nemojte da spavate' :)

grl i ljub

Danas mi došlo da pišem baš tako, čudno... I zbrda zdola..

Povod.. počeo još pre neki dan, ja sama – zatičem  sebe kako slušam mlad bračni par u stanu iznad a u kući od drveta, kako vode ljubav, vrište skaču lome krevet po ko zna koji put, sve u istom ritmu, u proseku od 15 minuta do pola sata 3 put dnevno.. Slušam ih tako (jer nemrem stavljati slušalice u uši) , i posmatram svoje misli, e da, i to baš sad, kad sam u svesnoj apstinenciji već evo jbt mesec dana, od kad sam sa svojim dragim mužem poslednji put vodila ljubav.. kad me je pitao, hoću li biti bar još jednom sa njim, tako, za oproštaj.. i kad sam pristala.. i volela ga, skroz.. a onda, kada je hteo ponovo i ponovo, moja se duša zatvorila, ali sam ga pustila da čini samnom što mu je volja, i gledala sebe, osećala se kao telo, jako čudno i zajebano, videh da telo može da reaguje idući putevima telesnih zadovoljstava, a da ti duh bude negde sasvim  na drugom mestu.. pa mu sledeći put rekoh, bolje da ne idemo više tamo jer.. nema smisla.. dok se nešto ne promeni.. a.. elem sta htedoh.. a da..

I te moje reakcijemisli .. idu od.. dal ste svesni koliko se to sve čuje, ako jeste marite li, ili vas to još više pali.. pa ako hoćete da komšije učestvuju u vašoj igri, a što nas onda ne pozovete da se pridružimo :d...  ili... e, a slobodno možete i da promenite ritam, nije loše s vremena na vreme, ili napraviti recimo pauzu i samo se gledati osećati topiti, pa opet.. pa do ajoj bre ajde smanjite doživljaje.. a onda, a zašto da smanje doživljaje, to je njihovih pet minuta, njihovo vreme vrele ljubavi, zašto da smanje – ne,  nikako, šta ih zabole što će kuća da se sruši, što je dva sata popodne, što je dva sata u noći, što se čuje tuš i što odjekuje sve što se pod istim radi  itd..

I onda, odoh na neku drugu stranu.. setih se kad sam prvi put poželela muškarca.. verovali ili ne, bilo je to u drugoj srednje, u nekoj diskoteci u jednom selu, ma da.. njegove oči koje su svetlele u mraku i skidale moju usku dugu crnu haljinu, njegov promukao glas.. kako sam ekstravagantna (ma šta to značilo :d), poziv da izađemo napolje koji sam odbila.. a želja koja mi je prvi put probila stomak i zabila se u grlo, i ruke koje nisam mogla da zaustavim dok smo plesali totalno priljubljeni jedno uz drugo i dok svet nije postojao..

Jebiga, bio je dugogodišnja ljubav neke moje sestre, nisam mogla ništa nisam htela ništa..

Ne pričam sad tu o frajerima sa kojim sam se zabavljala, bilo ih je i pre njega, koji u bili srećni da me drže za ruku ili da se ljubimo u mraku na stepenicama nekih beogradskih kuća u koje se moglo ući .. tako se setih i malog branka, prvog dečka s kim sam se poljubila, i kako je bio sladak, drugo polugodište osmog razreda, a zvali su ga mali jer je bio nizak ali sladak ko bombonica.. sećam se njegovih bledih mekih usana, čiste duge kose i karakterističnog pokreta glave dok je sa bledog lica sklanjao tamne duge šiške i sa osmehom mi govorio – ajd’ pa ćao :) svaki put kad bi se konačno rastali.. i kako sam ga puno godina kasnije srela sasvim slučajno u busu, i mali branko je bio sve samo ne više mali, porastao je i izvukao se u visokog mladića, jednako prelepog..  završavao dizajnersku i to mu je tako dobro stajalo ..

.. Otišle mi te misli do mog šestomesečcnog bega od kuće na drugoj godini faksa, zbog tadašnjeg dečka koji se posle oženio mojom tada najboljom drugaricom, i našeg zajedničkog života u to studentsko vreme kad je valjda dozvoljeno da eksperimentišeš :d... imaju sad tri sina i valjda su srećni jebemliga...

A pitanje, koje mi se vrzmalo po glavi je, šta nam znače sve te strasti, sve te sile što nas vuku jedne drugima, i zašto se zarobljavamo osećajima i mislima htenja da se zadrži statuskvo u svemiru u kojem ništa, ali ništa nije statično.....

...

Elem, just 4 da record, moj dragi muž će ipak doći ovog vikenda ponovo, (usled nekih prepakivanja da ne objašnjavam zašto – doći će :)) a ja ... se osećam ponovo slobodna, misao da ponovo mogu da budem sa kim želim mi se dopada, vidim u sebi kako mi prija kao neki melem, bogtepita zašto ali je tako,  ali je mic u tome, što je meni teško da zaista želim da budem sa nekim..

ps. u utorak imam prvi intervju za posao. držite fige :))

ova promena je samo trenutna - u nedostatku vremena da se malo više pozabavim time, a da ipak nešto promenim. tako da - apdejt deda mraza sledi ubrzo :))

a šta?

pa ništa

primećujem da uopšte ne mogu da čitam neka svoja ranija pisanija ovde, žešće me smaraju :d

kako god, dragi se izvinio za ono od pre tri nedelje, na način da je došao i rekao da hoće da nam napravi spanać ali lepo - ne kao onda :)

za mene je to bilo dosta - sad smo ponovo okej

zvao me da dođem ovog vikenda, rekla sam da hoću.

iako sam mu rekla i to - da ne očekuje previše - jer - da bi ponovo bili zajedno, neke stvari se moraju promeniti, a ako ne, ostaćemo dobri prijatelji - a volimo se :0

on kaže da je ovo neka vrsta savremenog braka (nem pojma), uglavnom, sad kao i ne moramo da se razvodimo.

odmori se kad dođe kod mene.

ma..

radim cv, tačnije - završila sam ga. još par sitnica za portfolio i to je to. ready to go ...

btw i gazdarica mi javila da će da prodaje ovaj stan, već ga je dala u oglase, bile dve cice iz agencije ovde jedan dan, merile, fotografisale, u sredu dolaze prvi zainteresovani. tako da - htela ne htela, život me gura dalje

a to i nije tako loše

samo da se maknem sa ove tačke :)))

pozdrav,

marija

dve nedelje od kako je otišao... iskreno, prva nedelja mi je bila lakša, uhvatila sam neki ritam, neku misao koja me nosila... a onda je, prošlog vikenda, javio da dolazi kući za vikend.. rekoh okej, iako sam naslutila da je možda bolje da ne.. jako me zagrlio kad je ušao.. govorio da me voli, da je odvikao od toga da živi sam.. da želi da vodimo ljubav.. gledah ga u čudu, delom zatvorena.. tražio je moju pažnju, moju ljubav valjda, iako zna da ga volim.. nervi su mi bili prilično tanki, i njemu su, i u nedelju pre nego je otišao po drugi put, pukao je, isipao neki spanać što smo kuvali na pod, rasplakao me žestoko, govorio kako je sve okej, eto jebi ga nervoza, nije bitno, ali da sam mu sjebala život, da je naš život kao ta hrana, ukusna i topla baš spremna za konzumaciju,  i onda prosuta bez svakog smisla.. i  otišao.. tri dana sam plakala.. slomio me, totalno i načisto.. jedva dolazim sebi iako je evo osam dana od tad... zvao me da ovog vikenda dođem kod njega, smestio se u nekoj sobi u kući sa još jednom devojkom i jednim mladićem.. nisam otišla.. kaže, hoćeš li doći idućeg vikenda.. ne znam.. rekoh mu da je okej kad je među nama okej, pa makar bili i samo prijatelji, i da ni meni ni njemu ne trebaju takve scene, takvi osećaji, takve reči.. nikome ne trebaju.. zna to, kaže.. pa onda, da se viđamo ako možemo civilizovano i kao ljudi, ako ne, bolje ne.. kaže da me jako voli, da ja valjda znam to, rekoh da, ali je tvoja ljubav vrlo ograničena..

iako ne znam kako preživljavam.....

i ne mogu da verujem da sam sve ovo napisala ovde.....

apstinencije
ja sad samo da vam se javim
da sam ziva i zdrava
da mislim na vas
a znam da i vi na mene
pa da ne sastavim bas dva meseca a bez reci
uglavnom, vise i nisam u fazonu neke duge lagane price,
vise sam za opciju: tackice...
pa evo
. odmor je mogao i da potraje duze
. ne nismo vodili ljubav (bar ne do kraja o)(ima svoje zasto - da ne bi uradili ono cega se moj dragi muz najvise plasio - iako sam mu rekla da hocu)
. da proveli smo se mnogo dobro, da je bilo bolje ne bi valjalo
. po povratku me sacekao hladan prazan stan, spakovane stvari, na stolu otvoren sampanjac sa dve nasute case, ko zna kad..
(za novogodisnju zurku pre deset godina smo posli, pijuci sampanjac - i od tad je to bila nasa tradicija.. ovo je bila prva ng koju nismo docekali zajedno..)
. kada je cuo da nisam bila seksualno sa no2 (kao da je to bitno) odlucio da ipak ostane
. odustao od mnogih uslovljavanja iz prethodne godine, otvorio se prema meni, kao nekada davno dok smo bili bas zaljubljeni
. a meni to nije dovoljno.. posle srpske nove mu rekoh to..
ja zelim vise
hocu sve
sad
. dao je otkaz u ovoj firmi, u kojoj radi jos sutra, idem popodne da ga pokupim
. prihvatio posao u drugoj firmi, 250 km odavde
. sad u subotu ga vozim tamo (jer mi trebaju kola pa moram da ih vratim)
. da, on se nada da cu i ja da se preselim tamo. da cu naci drugi posao, dati otkaz ovde, i da cemo onda nastaviti da zivimo zajedno
. ja nisam sigurna
. neka prodje par meseci, neka prostruji samoca medju nama
. ako se sretnemo ponovo, ali onako kako treba, bice to vaskrsnuce jedne ljubavi koja pored svega nije umrla
. ako ne, pozelecemo jedno drugom srecu, i razmeniti prstenje...

za sada, toliko
vvv

marija@

ps. drago mi je da sam ponovo tu :)

Ne, nisam ona koja voli da ode bez pozdrava :) - krećem u petak ujutru, srešćemo se u petak uveče, oko šest, na susednom aerodromu. I dalje zajedno. Posmatram se. Zaljubljena, da. Jebote, u ovim godinama. Uopšte nisam normalna. Znam. Ali .. Ne očekujem ništa. Apsolutno ništa od njega. Jednostavno ga volim, sanjam ga poslednje dve noći, dodir duša, dodiri svetova. Tako mi prija. Sve od njega.

 

S druge strane, nervoza u stomaku, težina, prolivene suze. Ne znam šta će da me sačeka kad se vratim. Ne mislim mnogo o tome. Srce me vuče na ovu stranu. Love will tear us apart again? U svakom slučaju vredno je rizika :)

 

 

Nisam još počela da se pakujem. Sutra ću :) Hvala svima koji su mi poželeli srećan put – nedostajaćete i vi meni :d Btw, vraćam se pred naš Božić. Srećna vam Nova, svima sve najbolje, lep provod i puno osmeha na licima

 

 

 

 

Voli vas vaša Marija

 

Ne samo voleti a ne vezati se, nego voleti, a ne vezati drugog.. to mi je došlo ovih dana, kao značenje prave ljubavi.. Ostaviti drugom slobodu da bude kakav jeste, i voleti ga i podržavati kao takvog, bezuslovno.. Ne staviti venčanjem tapiju na nečiju dušu, na nečije želje, snove, potrebe, traženja i traganja, živeti i pustiti drugog da živi, da ne mora da operiše svoje oči, svoje uši, svoja čula dodira, mirisa, svoje srce, dušu, um.. samo za tebe.. Biti slobodan, i radovati se tuđoj slobodi kao svojoj. Sve što želiš za sebe i daješ sebi (mnogi tajno) dati sa punim srcem i drugome. Verovati mu, jednako kao što veruješ sebi. Jer, ako sebi dopuštaš (skrivene) odnose na raznim dubinama sa osobama koje te ovako ili onako privlače, i pritom sasvim jasno u svom srcu ZNAŠ da voliš svoju supružnicu ili supružnika i da je on za tebe nešto posebno i najbolje i najdragocenije, ali ipak voliš da "igraš igre" sa drugima i to ne smatraš ni ružnim ni nepoštenim ni nečistim već interesantnim, nečim što te razbuđuje, što te oživljava, pa makar i nikad ne prešao fizičku granicu ali dozvoljavaš u svojim mislima slike raazne slike koje onda kolaju tvojim telom i umom danima noćima, i lepo ti je, to te nosi, i ispunjava negde, recimo, nadahnjuje, inspiriše, možda i još više voliš i ceniš svoju ženu ili svog supruga zbog tih izleta na neke druge strane, jer te obogaćuju i koji te dodiruju negde vrlo intimno, duboko – pa zašto onda ne bi verovao njoj, ili njemu, ako bi ti rekla, rekao da čini to isto, zašto bi te to pogodilo, zašto bi narušilo tvoju sliku o tvojoj jedinstvenosti (koja nesumnjivo postoji, jer svako je jedinstven na svoj način) zašto je teško imati poverenja i živeti u istini, u ljubavi, u slobodi koja je odgovorna, koja je snažna, zrela...  ideal, znam.. ali – da li i utopija..

 

Manje od deset dana pre puta, stigla i viza, i karta, radujem se.

 

Šta će biti posle? Ne znam.

Razbija me, da.

Ali – sama sam izabrala.

A izabrala jesam.

 

Kaže mi da jedva čeka da me vidi.

Verujem mu jer se osećam isto.

I vidim kroz slušalicu njegove oči koje svetlucaju sjajem koji je i u mojom očima, osećam ljubav koja curi kroz žicu i dodiruje me , obavija, leči, ohrabruje, voli.

 

Dragi kaže da mi se neće javljati na telefon u toku te tri nedelje.

Kaže da će se odseliti u međuvremenu, i da ne zna hoćemo li se posle toga uopšte viđati.

Nisam skinula burmu. Nije ni on.

Mislim da sam dala sve od sebe da shvati da ga volim, i da želim da nastavim život sa njim.

Believe it or not, i on je bio pozvan da ide na ovaj put. Nije hteo. Okej, tvoj izbor, poštujem. Iako bih najviše na svetu volela da je išao samnom. :o)

 

Čini mi se kako je čitav ljudski um pogrešno ustrojen, da se naša civilizacija zasniva na potpuno pogrešnim premisama koje dovode do toga da ljudi postanu nesrećni, depresivni, i kao takvi podobni za ideje opravdanosti ubijanja i samo ubijanja, nasilja nad sobom i drugima, mentalnom i ili fizičkom. Neko je nekad rekao da srećnom čoveku ne možeš dati pušku u ruke i poslati ga da ubija. Srećan čovek to neće učiniti.  Biće mu besmisleno. Jer je on počeo da živi u nekom drugom svetu. Svukao sa sebe balast nepotrebnih kodova utkanih u naše pore od trenutka začeća, shvatio da ne mora da učestvuje.

 

PS. Između ostalog, pokazao mi je sliku jedne žene sa kojom se dopisuje već par meseci.. Možda će se videti za  Novaka, ali to je druga priča.. za sada virtual insanity ili već šta… Da li je ona udata? O da... Rekoh mu da valjda zna šta radi.. odrastao je muškarac, neću se mešati.. i rekoh mu samo još to, da niko ne može da zameni oca njenom trogodišnjem detetu... Gde je njen muž? Tu je, živ i zdrav..................

 

 

 

So, so you think you can tell Heaven from Hell,
blue skies from pain.
Can you tell a green field from a cold steel rail? A smile from a veil?
Do you think you can tell?

And did they get you trade your heroes for ghosts?
Hot ashes for trees? Hot air for a cool breeze?
Cold comfort for change? And did you exchange
a walk on part in the war for a lead role in a cage?

How I wish, how I wish you were here.
We're just two lost souls swimming in a fish bowl,
year after year,
running over the same old ground. What have we found?
The same old fears,
wish you were here.

 

tackice...

... my hus dobio mnogo bolju ponudu posla, i prihvatio je.. u subotu ide na zvanichni intervju.. posao 200 km odavde.. pocinje od nove godine.. to je to..

... blank soul.. blank thoughts.. blank view..

a  htela bih mu reci.. da mi treba.. u mom zivotu.. trebaju mi obojica.. i zna on to.. i respektuje.. i gleda me s ljubavlju.. i odlazi... kao, ako hoces samnom, ti odluci... ne shvatam te reci, nekako su mi skroz nepovezane, kao da nemaju nikakvog smisla...

Približavanje mobilnog mom uhu.. Tihi zvuci pesme.. Just a perfect day.. Dopiru do svesti.. I miris kafe, tople, tek skuvane, za mene..

 

Ne mogu da se setim kad me poslednji put probudio tako.. I njegova ruka koja miluje moju kosu, i osmeh na njegovom licu...

 

Ne znam šta to znači..

 

 

Ne razmišljam..

 

Šta god..

 

 

Sinoć me masirao :)..  Moj je posao vezan za komp i s vremena na vreme me baš boli kičma od nepravilnog položaja.

 

Počela sam da radim vežbe kao što sam bila sebi zacrtala.. Nisam ni znala da imam toliko mišića dok nisu počeli da me bole :))

 

I da,.. seo je preko mojih leđa i krenuo da me masira.. Nežno i dugo.. kažem, hoćeš da spustim majicu :), kaže, jel mi ti to nešto predlažeš.. Ma ne, kažem, znam da si mi rekao da su počele da te privlače druge žene, i da ja više nisam među njima :)).. povlačim majicu do struka, pitam ga, kako mi izgleda kičma (misleći, jel se iskrivilla :d) kaže on.. izgleda.. erotično...

 

 

I tako

 

Igramo se :))...

 

ps.

...Još 33 dana...

 

 

Bas razmisljam ovih dana, sta je ovo sto se trenutno desava u mom zivotu i nemam odgovor.

Radi se o tome da je moj dragi muz pre deset dana dosao kuci i izgleda da nema namere da ponovo odlazi. Cak, pri mojem pomenu moje selidbe kaze, znas ja cu da ti dajem neki deo novca a moje stvari da budu kod tebe, ako je to okej, ja kazem okej je, sto da ne.

A onda kaze, a znas, skupa ta kirija, vise se ne isplati da placamo, mogli bi da uzmemo kredit i da kupimo stan.

A onda kaze a kad ga vec kupujemo, mogli bi i da se preselimo u glavni grad drzave nam u kojoj zivimo. I sve tako…

Onda smo tri dana gledali raznorazne oglase i na kraju zakljucili da nemamo dovoljno para za ovu poslednju opciju, naravno, ali za drugu varijantu imamo.

Ali – izgleda da ni od toga nista i da cemo nastaviti da zivimo ovde (on radi za jednu stranu firmu tako da ima ekstremno vecu platu od mene (iako ja imam faks skole vise od njega) tako da smo ovaj stan mogli sebi da priustimo, ali ja sama nema sanse da bih mogla da ga placam. Mislim, ima sanse, ali da sastavljam kraj s krajem).

A onda me posle svega opet podseti da treba da prebacim ovaj stan na moje ime.

I tako sve u krug.

Divno.

A ja, vozam li se vozam.

Hm..

Elem, upravo zavrsavam svoju prvu reinstalaciju windowsa, obzirom da pre par dana zakacih neki win32 virus koji mi je totalno s*ebao system. Kako god, dopada mi se novi look & feel mog kompa, dopada mi se i osecaj da se podmladio i  oslobodio gomile nepotrebnih stvari.

Slicno kao i u zivotu ili????

Nem poojma…

(Tek da nesto napisem, nisam dugo :))

 

 

 

Najteže mi pada jutro.. prvog dana u nedelji.. Ne zbog posla..
Već zato jer se u njemu probudim sama..
Obično ga čujem kada ode.. ali se pravim da još spavam, da ne bih osetila tu prazninu..
No jutro ipak dođe, trenutak podizanja očnih kapaka i suočavanja sa stvarnošću...
Samoća me udari polako i razbije me u parčiće teško ponovo sklopljive...

Ne shvatam do kraja zašto dolazi svakog vikenda, iako nam je lepo zajedno, od kad smo se dogovorili da ćemo se razvesti u narednih šest meseci.. Dogovorili smo se lako i kako ćemo podeliti ovo malo imovine što smo je stekli za ove godine.. jer to nam i nije bilo bitno.. Svaki njegov dolazak mi dolije pomalo nade, da ćemo ipak preživeti, posle svega.. Svaka njegova reč o tome kako ćemo iduće godine u ovo vreme biti ko zna gde i ko zna s kim me rasturi, suza samo sklizne, tiho, neprimetno...

Sedmicu sam počela da računam do petka, do njegovog ponovnog dolaska kući.. Kažem mu, ovo je tvoj dom, tvoja sam žena, iako svoja.. Ne shvata on to.. Pitam se koliko sam u tom trenutku sebična, ako on to već ne može da prihvati, da li ga mučim.. Onda se povučem, osećam minute kako traju prevlačeći se preko nas, dok smo zajedno.. Vidim da želi da spavamo u istom krevetu, našem, u kom ne spavam kad on nije tu, iako se ne dodirujemo, samo da osetimo toplinu naših tela, jedno pored drugog... Vidim da mu znači svaki razgovor samnom, sada, posle brodoloma, i to ne razumem. Vidim, da mu znači svaki zajednički obrok, svaka situacija u kojoj može nešto da mi pomogne, a ja volim te trenutke u kojima se oseća potrebnim, nezamenljivim.. Kažem mu da ga volim, kaže da zna to, da voli i on mene... Pitam, da li misliš da sam loša žena, kaže ne.. ti si dobra.. samo nisi za mene.. ne za mene.. onda to odzvanja unutar lobanje naglo ispražnjene u sudaru osećaja...

Nada me opet održava u životu... Ponovo sam joj dozvolila da uđe u moj život i da mi prekraćuje vreme razdvojenosti. Da li sam luda... Možda bi bilo bolje da sve odjednom presečem, ali za to nemam snage...

Da, da.. nemojte se čuditi.. ni smejati :)

Tuširam se juče posle posla, i u tom mi dođe ta misao, kako mene ne da ima dve, nego me ima tri.

Čista shizofrenija u svom empirijskom obliku – čista kao suza deteta :).

Elem, kako to..

Pa lepo..

Prva Marija je, uslovno rečeno, duhovna. To je ona koja voli slobodu, slobodu u ljubavi i ljubav u slobodi, koja veruje u ispravne odnose, u hepi end, koja voli svet, voli ljude, koja je radosna i puna zivota, koja želi da pomogne, voli prirodu, voli zdrav život i veruje u snagu ljudskog duha, ona koja veruje da ljubav pokreće svet, da je to suština svega sto postoji, to traži u svakome, to nalazi u svakome, htela ne htela :). To je ona koja se nada da će sve biti okej i onda kada su čitav svet i sve okolnosti protiv nje, koja ide napred, koja hrli napred, koja voli da izaziva i preispituje, žedna saznanja, žedna iskustva, žedna življenja te najviše istine koja u njoj postoji, koja je u svemu i svakome. I to je, u nekom smislu, najveći deo mene.

Druga Marija je, uslovno rečeno, hedonističko-materijalistička. To je ona koja želi da stvori dobre materijalne uslove, sebi, svojoj porodici, mužu (koji možda odlazi? al nije to sad pitanje), svojoj budućoj deci itd, koja želi da ima, da može, da joj bude ugodno, da duh u takvim uslovima može neometano da uživa, to je i ona koja želi decu, koja želi svoj auto, svoju kućicu-svoju slobodicu, koja želi da uživa u svom telu i svim njegovim darovima, koja želi i stalnog partnera (min jednog hahaha) sa kojim će da se upusti u sve dozvoljene i nedozvoljene ludorije, i tako...

E, juče mi se javilo kako postoji i ova treća...

A to je jedna, koja neprekidno sabotira ove dve, koja im podmeće nogu taman kad ove uspeju da se dogovore i da negde krenu, koja im se sveti, koja ih ne pušta da budu srećne, koja im nameće ideju o tome kako one to zapravo nezaslužuju, koja ih ruši, taman im da malo nade a onda im je oduzme, prvo jednoj, pa drugoj i tako sve u krug, znači ona koja pravi sranje od naizgled dobrog i ispunjenog života, ona koja bi sve da sruši jer bi vazda kretala negde iz nekog početka, koja kaže tebi je dozvoljeno samo da ti bude teško, koja me zakucava za zemlju i ne dozvoljava mi da dišem, koja sumnja u sve, koja ne dozvoljava da budem postojana bar na jednom putu pa kakav je da je, i tako...

Pitam se, ko je ova treća..

Odakle to u meni, a naslućujem da to u meni postoji mnogo ooodavno...

Nisam psiholog i pitam se, da li je neko već definisao taj deo ličnosti, možda je to nekom toliko poznato kao dobar dan a ja veze nemam šta je to.

I pitam se, šta da radim sa tim, sada, kada sam to videla?

Kako da pronađem koren tog dela sebe,
palo mi na pamet da je to balast koji nosim od roditelja koji su bili takvi kakvi su bili - bolji od dosta roditelja ali ipak ne dovoljno dobri, iako sam im odavno sve oprostila, ipak tragovi na duši se leče malo teže – ajd ukratko: majka kojoj nikad nisam bila dovoljno dobra, kojoj nijedan moj uspeh nije značio niti bio dovoljan da se zasluži njena ljubav, ali kojoj je zato svaka moja i najmanja greška bila dovoljna da me progna zauvek iz svoje naklonosti, i to na vrlo grub način, pravi psihički tiranin u ime nečega što je samo ona znala vredno li je, kojoj sam toliko često govorila, bolje me izudaraj samo prestani da mi radiš to, uzalud naravno, i sa druge strane otac kojeg zapravo nikad nisam imala, koji nikad nije bio tu, i kad je bio fizički prisutan, nikad nije stao na našu stranu, koji me je ne jednom tukao dok ne bih počela da plačem a onda se umiljavao i izvinjavao bogznakako, kog sam mrzela, i sa kojim sam se igrala dok bi me tukao na način da bih namerno puštala da vidim dokle može da ide u tome, a onda namerno počinjala da plačem kad ja hoću kako bih videla da li će početi drugi deo svoje perverzne igre, što se naravno dešavalo i što bi sve bilo okej da nisam imala pet, šest, osam godina itd.
S druge strane, naša je porodica uvek bila mnogo dobra kad bi tu bili drugi ljudi, izvrsno odigravana predstava hiljadu puta, u koju se jednostavno nisam uklapala, odavno sam postala “crna ovca” u toj kući, i među familijom, izgradila neki svoj svet u kojem sam mogla da dišem, u kojem sam mogla da osetim da sam srećna, i koji sam od njih uglavnom krila.

Ne znam... možda je to povezano sa tim, iako sam mislila da sam sve to odavno prevazišla.

Sećam se tih dugih svađa sa majkom koja je htela da sve bude po njenom, koja je htela sve da kontroliše, sve da zna, kao iz prijateljskih namera naravno, ali je znala i da ono sto joj je rečeno izvrne i predstavi onakvim kakvo to nije, ne jednom me zabolela iskrenost koju sam pokazala prema njoj jer se ispostavilo da ona nije osoba koja bi tu količinu iskrenosti zaslužila ili cenila.

Sećam se i razgovora sa njom kada sam postala starija kad sam joj rekla da ne kopa više po ranama iz prošlosti, da ako hoće da nastavimo koliko toliko normalan život mora da pusti ono što je bilo i da počnemo naš život iz početka, onako kako treba, i da više nikada ne pomenemo jedna drugoj stvari za koje smo znale da povređuju onu drugu. Od tad imamo kao neki normalan odnos majka ćerka, ali zapravo, sve to je ostavilo traga... na mene...

Sećam se i pokušaja razgovora sa svojim ocem, kad sam mu rekla sve što me je bolelo u vezi njega, kad sam mu rekla koliko nam je nedostajao i koliko nas (imam sestru i brata) je puta povređivao time što bi prema drugoj deci – tuđoj, komšijskoj bio milion puta bolji nego prema nama, (a i prema komšinicama, da se razumemo), koliko se nakupilo zidova da sam u jednom trenutku rekla, pa okej, mogu ja da živim i bez tebe, ne trebaš mi, i psihički otišla, stavila na njega tačku, jednu veliku, neprolaznu, i otisnula se u svet sama, bivajući sebi i otac i majka.

Danas, nakon mojih tridesetikusur godina, on je čovek koji mi sa telefona koji sam mu poklonila šalje smsove koje potpisuje rečima, volimo te i slično, nisam mogla da verujem svojim očima kad sam to videla prvi put ali tako je, možda shvata, možda ne, možda to meni više nije ni jebeno bitno, odavno sam više ja njima roditelj nego oni meni, i to je s te strane okej što se mene tiče.

Ali šta ja da radim sa sobom, e to je vrlo dobro pitanje.

Koje me strefilo dakle sinoć.

Da li je to to, ili ima tu još mnogo toga drugog.

Da li je to deo koji sa mojim strahovima pravi kooperaciju protiv mene a meni iza leđa :d? Nemm poojma.

Razmišljam da potražim nekog psihologa i da porazgovaram sa njim/njom (svejedno).

Jer definitivno, dok je tzv neprijatelj u mojoj kuci, ni ostali ukućani neće moći da žive u miru :d.

Ima neko ideju? Ili mozda zna o cemu bi tu moglo da se radi :)?

Čekanje... da telefon zazvoni... da pored prozora promakne bela tojota, nekim čudom.. da se vrati svom domu, našem domu.. da prođe bol u glavi od prolivenih suza.. da se smanji mučnina u stomaku od onih još neisplakanih.. čekanje.. da čujem kuckanje na vratima.. da prođe ovaj stub od bola u mojoj duši, da se rastopi u jednom osmehu, u jednoj ruci pruženoj, u jednom zagrljaju koji oprašta, koji ostaje tu..