Dve Marije

Da, da.. nemojte se čuditi.. ni smejati :)

Tuširam se juče posle posla, i u tom mi dođe ta misao, kako mene ne da ima dve, nego me ima tri.

Čista shizofrenija u svom empirijskom obliku – čista kao suza deteta :).

Elem, kako to..

Pa lepo..

Prva Marija je, uslovno rečeno, duhovna. To je ona koja voli slobodu, slobodu u ljubavi i ljubav u slobodi, koja veruje u ispravne odnose, u hepi end, koja voli svet, voli ljude, koja je radosna i puna zivota, koja želi da pomogne, voli prirodu, voli zdrav život i veruje u snagu ljudskog duha, ona koja veruje da ljubav pokreće svet, da je to suština svega sto postoji, to traži u svakome, to nalazi u svakome, htela ne htela :). To je ona koja se nada da će sve biti okej i onda kada su čitav svet i sve okolnosti protiv nje, koja ide napred, koja hrli napred, koja voli da izaziva i preispituje, žedna saznanja, žedna iskustva, žedna življenja te najviše istine koja u njoj postoji, koja je u svemu i svakome. I to je, u nekom smislu, najveći deo mene.

Druga Marija je, uslovno rečeno, hedonističko-materijalistička. To je ona koja želi da stvori dobre materijalne uslove, sebi, svojoj porodici, mužu (koji možda odlazi? al nije to sad pitanje), svojoj budućoj deci itd, koja želi da ima, da može, da joj bude ugodno, da duh u takvim uslovima može neometano da uživa, to je i ona koja želi decu, koja želi svoj auto, svoju kućicu-svoju slobodicu, koja želi da uživa u svom telu i svim njegovim darovima, koja želi i stalnog partnera (min jednog hahaha) sa kojim će da se upusti u sve dozvoljene i nedozvoljene ludorije, i tako...

E, juče mi se javilo kako postoji i ova treća...

A to je jedna, koja neprekidno sabotira ove dve, koja im podmeće nogu taman kad ove uspeju da se dogovore i da negde krenu, koja im se sveti, koja ih ne pušta da budu srećne, koja im nameće ideju o tome kako one to zapravo nezaslužuju, koja ih ruši, taman im da malo nade a onda im je oduzme, prvo jednoj, pa drugoj i tako sve u krug, znači ona koja pravi sranje od naizgled dobrog i ispunjenog života, ona koja bi sve da sruši jer bi vazda kretala negde iz nekog početka, koja kaže tebi je dozvoljeno samo da ti bude teško, koja me zakucava za zemlju i ne dozvoljava mi da dišem, koja sumnja u sve, koja ne dozvoljava da budem postojana bar na jednom putu pa kakav je da je, i tako...

Pitam se, ko je ova treća..

Odakle to u meni, a naslućujem da to u meni postoji mnogo ooodavno...

Nisam psiholog i pitam se, da li je neko već definisao taj deo ličnosti, možda je to nekom toliko poznato kao dobar dan a ja veze nemam šta je to.

I pitam se, šta da radim sa tim, sada, kada sam to videla?

Kako da pronađem koren tog dela sebe,
palo mi na pamet da je to balast koji nosim od roditelja koji su bili takvi kakvi su bili - bolji od dosta roditelja ali ipak ne dovoljno dobri, iako sam im odavno sve oprostila, ipak tragovi na duši se leče malo teže – ajd ukratko: majka kojoj nikad nisam bila dovoljno dobra, kojoj nijedan moj uspeh nije značio niti bio dovoljan da se zasluži njena ljubav, ali kojoj je zato svaka moja i najmanja greška bila dovoljna da me progna zauvek iz svoje naklonosti, i to na vrlo grub način, pravi psihički tiranin u ime nečega što je samo ona znala vredno li je, kojoj sam toliko često govorila, bolje me izudaraj samo prestani da mi radiš to, uzalud naravno, i sa druge strane otac kojeg zapravo nikad nisam imala, koji nikad nije bio tu, i kad je bio fizički prisutan, nikad nije stao na našu stranu, koji me je ne jednom tukao dok ne bih počela da plačem a onda se umiljavao i izvinjavao bogznakako, kog sam mrzela, i sa kojim sam se igrala dok bi me tukao na način da bih namerno puštala da vidim dokle može da ide u tome, a onda namerno počinjala da plačem kad ja hoću kako bih videla da li će početi drugi deo svoje perverzne igre, što se naravno dešavalo i što bi sve bilo okej da nisam imala pet, šest, osam godina itd.
S druge strane, naša je porodica uvek bila mnogo dobra kad bi tu bili drugi ljudi, izvrsno odigravana predstava hiljadu puta, u koju se jednostavno nisam uklapala, odavno sam postala “crna ovca” u toj kući, i među familijom, izgradila neki svoj svet u kojem sam mogla da dišem, u kojem sam mogla da osetim da sam srećna, i koji sam od njih uglavnom krila.

Ne znam... možda je to povezano sa tim, iako sam mislila da sam sve to odavno prevazišla.

Sećam se tih dugih svađa sa majkom koja je htela da sve bude po njenom, koja je htela sve da kontroliše, sve da zna, kao iz prijateljskih namera naravno, ali je znala i da ono sto joj je rečeno izvrne i predstavi onakvim kakvo to nije, ne jednom me zabolela iskrenost koju sam pokazala prema njoj jer se ispostavilo da ona nije osoba koja bi tu količinu iskrenosti zaslužila ili cenila.

Sećam se i razgovora sa njom kada sam postala starija kad sam joj rekla da ne kopa više po ranama iz prošlosti, da ako hoće da nastavimo koliko toliko normalan život mora da pusti ono što je bilo i da počnemo naš život iz početka, onako kako treba, i da više nikada ne pomenemo jedna drugoj stvari za koje smo znale da povređuju onu drugu. Od tad imamo kao neki normalan odnos majka ćerka, ali zapravo, sve to je ostavilo traga... na mene...

Sećam se i pokušaja razgovora sa svojim ocem, kad sam mu rekla sve što me je bolelo u vezi njega, kad sam mu rekla koliko nam je nedostajao i koliko nas (imam sestru i brata) je puta povređivao time što bi prema drugoj deci – tuđoj, komšijskoj bio milion puta bolji nego prema nama, (a i prema komšinicama, da se razumemo), koliko se nakupilo zidova da sam u jednom trenutku rekla, pa okej, mogu ja da živim i bez tebe, ne trebaš mi, i psihički otišla, stavila na njega tačku, jednu veliku, neprolaznu, i otisnula se u svet sama, bivajući sebi i otac i majka.

Danas, nakon mojih tridesetikusur godina, on je čovek koji mi sa telefona koji sam mu poklonila šalje smsove koje potpisuje rečima, volimo te i slično, nisam mogla da verujem svojim očima kad sam to videla prvi put ali tako je, možda shvata, možda ne, možda to meni više nije ni jebeno bitno, odavno sam više ja njima roditelj nego oni meni, i to je s te strane okej što se mene tiče.

Ali šta ja da radim sa sobom, e to je vrlo dobro pitanje.

Koje me strefilo dakle sinoć.

Da li je to to, ili ima tu još mnogo toga drugog.

Da li je to deo koji sa mojim strahovima pravi kooperaciju protiv mene a meni iza leđa :d? Nemm poojma.

Razmišljam da potražim nekog psihologa i da porazgovaram sa njim/njom (svejedno).

Jer definitivno, dok je tzv neprijatelj u mojoj kuci, ni ostali ukućani neće moći da žive u miru :d.

Ima neko ideju? Ili mozda zna o cemu bi tu moglo da se radi :)?