"Revolucija jede svoju decu." To je tačno; još tačnije za uspele revolucionare nego za neuspele. U neuspelim revolucijama ima uvek jedan deo revolucionara koji iznesu živu glavu i posle imaju izgleda da završe život u krevetu. Ali uspele revolucije su mnogo kobnije za one koji su ih po-krenuli i vodili, jer revolucionari redovno podlegnu opasnoj a prirodnoj zabludi: da je revolucija završena a da je novo stanje trajno i osigurano. I to je varka, isto tako otprilike kao kad bi neko morsku plimu ili oseku jednog dana proglasio trajnim stanjem i na toj zabludi zasnivao svoje poslove i planove. Jer brzo i neminovno dolazi naredni talas, bilo revolucije koja teži napred ka novim promenama, bilo kontrarevolucije, koja želi da vrati sve u prvobitno stanje. U svakom slučaju, taj talas otplavi revolucionare prethodnog talasa.


Ivo Andrić

Za osam amajlija protiv svakog zla i nevolje potrebno je imati: iz levog oka odraz slova Alfa, manji krug što stvara vilin konjic na površini vode, izmedju dva prsta nežnosti cvetnog praha, kao nokat palca ljuspicu svoda, kraći šum rasta mladice tise, večnu zabranu okretanja, srazmerno sebi snage semena, duplo nade , par krila od lepog sna, pod mišku prhtaj goluba, krstinu uglova gledišta, što se na duge trepavice spusti pahuljica, koliko može da stane u usta ljubavnih reči, nozdrvu mirisa majčine dušice, po dobar uzdah od sva četiri vetra, što više prolećne svetlosti, nemerljive upornosti tajne, bilo koji deo duge, pola čaše sjaja belutka iz potoka, dva sastojka koja se možete setiti samo na dan pravljenja amajlija , odoka boje dnevnog leptira, svežanj magije ključeva , zrnce šuškanja skarabeja , srednje jačine zvuka trube andjeoskih , jednu stalnu pomisao na vlagu prepona, po želji pesme zrikavca, kovrdžu dima od kućnog ognjišta, na vrh noža plamena, pedalj dužine vlakno oblaka, iver bleska munje, običnu kapljicu znanja vode, dokle može da se vidi let sokola, vertikalu bar do pete nebeske svere, u drugu nozdrvu mirisa zemlje, smeha, nikad dovoljno smeha, za naušnicu zuj pčela, dok se medju stablima ne izgubi pogled na šumu , kočopernost trave zvane prkos, naramak popodnevnog hlada smokve, nisku cmoketića, malčice buke drvenog razboja, na dlan toplote paperja, širi zamah strukom bosilja, veštinu posmatranja kvadrata, oko svega opis kruga i iz desnog oka odraz slova Omega.


Goran  Petrović

Stojimo na ivici provalije. Zavirujemo u ponor - hvata nas muka i vrtoglavica. Prvi nam je impuls da ustuknemo pred opasnoscu. Neshvatljivo zasto - ostajemo. Malo - pomalo nasa muka, i vrtoglavica, i uzas tonu u oblak nekog osecanja koje nema imena. Postupno, neprimetno, taj oblak dobija oblike, kao ona para iz boce sto se pretvara u duh u prici iz Hiljadu i jedne noci. Ali iz naseg oblaka na ivici provalije izraste i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strasniji od svakog duha ili bilo kog demona iz price, pa ipak je to samo jedna misao, uzasna misao koja nam ledi i samu srz u kostima zestinom slasti njene grozote. To je samo pomisao na ono sto bismo osetili pri strmoglavom padu s takve visine. A taj pad, to srljanje u propast - upravo zbog toga sto je spojen sa najgroznijom i najodvratnijom od svih najgroznijih i najodvratnijih slika smrti i stradanja koje su se ikad rodile u nasoj mashti - upravo zbog toga sad ga silno prizeljkujemo. I posto nas nas razum snazno odvraca od ivice provalije, zato se mi utoliko plahovitije primicemo njoj. Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao sto je strast coveka koji drscuci na ivici provalije sanja o vratolomnom skoku. Prepustiti se za trenutak nekom pokusaju razmisljanja, znaci biti neminovno izgubljen; jer premisljanje nas samo tera na uzdrzavanje i zato je to, kazem, bas ono sto mi ne mozemo. Ako se ne nadje prijateljska ruka da nas zaustavi, ili ako ne uspemo da se naglim naporom bacimo nicice na zemlju, okrenuvsi ledja provaliji, mi cemo skociti u nju i poginuti.


Sarl  Bodler u Djavo Perverznosti od E.A. Poa

Sta je to vrlina? Dobrocinstvo prema bliznjem. Mogu li vrlinom nazvati ista drugo do ono sto mi donosi dobro? Ja sam u nemastini, ti si darezljiv; ja sam u opasnosti, ti mi pomazes; varaju me, ti mi kazes istinu; zanemaruju me, ti me tesis; ne znam, ti me ucis: bez muke cu te nazvati vrlim. Ali sta ce biti sa osnovnim i teoloskim vrlinama? Neke ce ostati u skolama.

Sta me se tice sto si ti umeren? To je zdravstveni propis koga se ti pridrzavas; od toga ces se osecati bolje, i ja ti cestitam. Verujes i nadas se, cestitam ti jos vise: to ce ti doneti vecni zivot. Tvoje teoloske vrline su nebeski darovi; a osnovne su izvrsni kvaliteti koji ti sluze da te vode; ali one u odnosu na tvog bliznjeg nisu nikakve vrline. Oprezan covek cini sebi dobro, vrli covek cini dobro drugima. Sveti Pavle je bio u pravu kada je rekao da milosrdje ima prevagu nad verom i nadanjem.
Pa sta! zar cemo priznavati samo one vrline koje su korisne bliznjem? Nego! kako mogu priznati druge? Mi zivimo u drustvu; prema tome, za nas nema istinski nicega dobrog sem onoga sto cini dobro drustvu. Usamljenik moze da bude trezven, pobozan; navuci ce mu kosulju od kostreti: pa sta, bice svetac; ali ja cu ga poznavati vrlim tek kada bude ucinio neko vrlo delo od kojeg ce drugi imati koristi. Sve dok je sam, on ne cini ni dobro, ni zlo; on nam ne znaci nista. Ako je sveti Bruno uneo mir u porodice, ako je pomogao u nemastini, bio je pun vrlina; ako je postio i molio se u samoci, bio je svetac. Vrlina medju ljudima je razmena dobrocinstava; sa onim koji u toj razmeni nema nikakvog udela, ne treba racunati. Da je taj svedok bio medju ljudima, svakako bi cinio dobro; ali sve dok ne dodje medju njih, ljudi ce imati pravo sto ga ne nazivaju vrlim: on ce biti dobar za sebe, a ne za nas.

Ali, primecujete vi, ako je neki usamljenik sladokusac, pijanac, ako se prepusta raskalasnosti krijuci to sam od sebe, on je porocan: ako ima suprotne osobine, onda se, znaci, moze smatrati vrlim. To je ono sa cim se ne mogu sloziti; ako ima mane o kojima govorite, onda je vrlo nedostojan covek; ali nije porocan, zao, kaznjiv, u odnosu na drustvo u kojem njegove besramnosti ne nanose nikakvo zlo. Moze se predvideti da ce, ako udje u drustvo, ciniti zlo, da ce biti vrlo porocan; cak je mnogo verovatnoje da ce to bitio zao covek, nego sto je sigurno da ce drugi usamljenik, umeren i cedan, biti cestit covek; jer, u drustvu, mane se mnoze, a dobre osobine se smanjuju.

Stavlja se mnogo jaca primedba: Neron, papa Aleksandar VI, i druga cudovista slicne vrste cinila su dobrocinstva; ja smelo odgovaram da su oni tog dana bili vrli ljudi.

Neki teolozi kazu da se bozanski car Antonin ne moze smatrati vrlim; da je on tvrdoglavi stoicar koji se nije zadovoljavao samo time da zapoveda ljudima, vec je hteo i da ga oni cene; da je sam sebe izvestavao o dobrocinstvima koje je ucinio ljudskom rodu; da je samo iz tastine celoga zivota bio pravedan, radan i dobrocinitelj, i da je svojim vrlinama samo varao ljude; ja onda uzvikujem : ''Boze, podari nam cesto takve ljude!''.