Pogledajte, svako od nas nosi neku zakrpu... Svakome se primeti gde je šav – nekome na licu, nekome u očima, nekome u glasu! Svi smo mi krpljeni i sastavljani – iz mnogo delova. Mi više volimo život, nego život nas. U tome je stvar! E, a ako ga tako volimo, onda nije red da ga ogovaramo i da mu nalazimo mane. Jel tako?


Dusko Radovic

Svemu ima vreme i svakom poslu pod nebom ima vreme.
Ima vreme kad se rađa, i vreme kad se umire;
vreme kad se razvaljuje i vreme kada se gradi;
vreme plaču i vreme smehu;
vreme kad se teče i vreme kad se gubi;
vreme kad se ćuti i vreme kad se govori;
vreme kad se ljubi i vreme kad se mrzi;
vreme ratu i vreme miru.
Naraštaj jedan odlazi, drugi dolazi, a zemlja stoji uvek.
Vetar ide na jug i obrće se na sever
ide jednako obrćući se, i u obrtanju svom vraća se.
Sve reke teku u more, a more se ne prepunja;
odatle teku reke, onamo se i vraćaju da opet teku.
Što je bilo, to će biti, što se činilo, to će se i činiti,
i nema ništa novo pod suncem.


Borislav  Pekić

Ne znam vise ko sam i da li iznad ovog poslednjeg budjenja ima jos novih? U koliko sam "ruskih lutaka" i u koliko jezika zatvorena? Pod koliko znakova sam rodjena? Ima li jos zodijachkih skupina sem ovih koje mi poznajemo? Ne znam, ali sam iz svih tih budjenja nesto nauchila. Ma koliko svetova da postoji, samo jedna stvar je vecna. To je radost..."


*****

Svaki miris je neprocitano pismo, ako na vreme ne shvatish sta on radi u tvom zivotu.

*****

Dante i Puskin kazu nam da zivot ima dve polovine.Dante govori o 'sredini zivotnog puta' a Puskin zna da postoji "okuka nasih godina". Nisu nam rekli kada je to.Po mom osecanju to je negde oko cetrdesete godine. Tada covek pocinje da hvata ravnotezu: sto na jednoj strani gubi, na drugoj dobija. I to tako traje sve dok ne prestanete da gubite. A onaj ko prestane da gubi , prestaje i da dobija. Krug se zatvara. Dakle, ne umire se od onog od cega se stari...


Milorad Pavic

Razvoj čovekove misli jeste skokovit. Skok se možda dugo priprema u našoj nesvesti, ali nastupi u trenu kao otkrovenje ili blagovešće. Što do juče pojmiti nije mogao, danas već nesrećni, zamišljeni čovečuljak gleda nenaviknutim pogledom. Bergson jeste u pravu. Trajanje jeste neprekidno menjanje. Nijedno duševno stanje nije ni u jednom trenu isto sa samim sobom. Svakim novim trenom nešto je dodato prethodnom, trajući čovek neprekidno stvara novoga sebe. Čovek može prestati da se menja tek kada prestane da traje. Međutim, iako moje pamćenje neprestano gura iz tek napuštene prošlosti u tek nastalu sadašnjost nešto od bivših misli, osećanja, želja, ja toga nisam svestan tokom menjanja. Promene su odviše sitne za grubi čovekov zapažajni aparat, a dogmatičnost njegova mišljenja prevelika da bez otpora pristane na ostvarenu promenu. I tako, tek kada je ishod menjanja dovoljno upadljiv, i kad su se u dugom sledu konačno, promene uobličile, i pomirile protivrečnosti u raznim oblastima naša mišljenja i ponašanja, promenu primećujemo...


Slobodan Selenić

Una je Evropa. Levant. Balkan. Ona vuče kao korenje iz koga smo ponikli; kao zemlja kojoj se uvek vraćamo, kao ukus orošenog baštovanskog paradajza, mesa, mleka i vode; kao ljutina paprika, kao tupa dokolica na prašnjavom vrelom trgu, zbog koga i napuštamo neke druge, srećne zemlje; njena koža poseduje mirise prabaka, njene oči vide i s druge strane manastirskog zida na kome su naslikane; njeni zubi su nepravilni, ali umeju da grizu; ona ume da se svađa kao poslednja ulična alapača, ali i da plače kao kaluđerica nad Hristovim ranama; njena koža još uvek pobeđuje farmaceutiku, njen znoj opija, a dlačice bockaju, njeni nokti grebu, njen smeh odjekuje, a tuga se odmah primeti. Pokraj nje, profesor je zaboravio na svet koji mu je od detinjstva bio uzor. Bilo mu je dobro tamo gde je ona: žena-šljiva, devojka-ranica, jendek, rov ukopan u ilovaču, svež vazduh nad polivenom kaldrmom Dorćola.
On, koji je toliko voleo Evropu da se pretvorio u njenog neplaćenog duhovnog konzula, pomoću Une otkrio je suštinu podneblja, pod čijim je nebom koračao kao slepac, zatvorenih očiju ili još gore, pogleda stalno uprtog iza granice. Zaboravio je na postojanje tog drugog sveta. Pariz mu je sad zvučao kao razglednica; London kao velika robna kuća na Oxford Streetu. Bio je ovde, u Beogradu i to mu je bilo dovoljno. Njegovo veliko putovanje, započeto rođenjem, najzad je završeno na stanici koja se zove Una. I kad se rastanu voleće do kraja života Beograd, zbog toga što je po njemu vozila rolšue njegova lepa, šašava kći...


Momo Kapor

To je prvi gutljaj iz pehara koji bogovi napuniše iz svetog vrela ljubavi. To je granica između sumnje što srce obrvava i rastužuje i pouzdanja koje ga ispunjava i usrećuje. To je početak poeme duhovnog života i prvo poglavlje romana o pravome čoveku. To je čvrsta spona koja veže neobičnost prošlosti s bljeskom budućnosti. On dovodi pritajenja osećanja do pevanja. To je reč koju usne izgovaraju objavljujući da srce dospeva na presto, da je ljubav kraljica i da je odanost kruna. To je nežan dodir, kao kada lahor vrhovima prstiju prelazi preko usana ruže odnoseći sobom dugo slatko uzdisanje i tiho umilno šaputanje. To je početak čudesnog treperenja koje ljubavnike uznosi iz materijalnog sveta u svet nadahnuća i snova. To je primicanje cveta sase šipkovom cvetu i mešanje njihovog daha da bi se treća duša rodila.
Ako prvi pogled liči na seme koje boginja ljubavi u polje ljudskog srca baca, onda je prvi poljubac nalik prvome cvetu na vrhu prve grane na stablu života.


Halil Džubran

Bio je, kao sto je vec receno, siguran da svaki covek ima svoju pahulju: ljudi su jedni drugima slicni samo kad ih se gleda izdaleka, tvrdio je, a onaj koji zeli dokazati koliko se razlikuje od drugih, koliko je jedinstven i neobican, moze to uciniti prikazom vlastite pahulje.


Orhan Pamuk