S koliko god nežnosti i mudrosti negovali taj naš odnos tananog prijateljstva, ono nije moglo da potraje zauvek. Ono što smo imali u rukama, bilo je kao samo produžena slepa ulica. To mi je bilo sasvim jasno.

U neprestanom maštanju i strahovanjima od svega oko nas, mi doživimo više nego što doživimo u stvarnosti, i to kroz ceo dugi čovečji život. Najveći deo naših nesreća bile su zato čisto imaginarne ili bezmalo preterivane, a čitave katastrofe kojih ste se bojali da ih ne doživite, nikada niste ni doživeli. Zbog tog imaginarnog sveta, naš život izgleda načinjen od hiljadu života, a naša sudbina od hiljadu sudbina. Samo udubljivanjem u svoju ličnost, čovek uspe da bolje pozna i prirodu drugih ljudi, i odmeri svoje odnose prema stvarima i najzad, da bar donekle potisne iz sebe naš urodjeni mračni strah od života. Što čovek duže vremena živi u društvu, on sve više živi u strahu; i osamiti se, to znači u mnogom pogledu, lečiti se od straha. Usamljen čovek je jedini čovek oslobodjen. I samoća je jedino mesto gde se ne strahuje. Usamljen čovek se najmanje boji gubitaka, pošto usamljeniku najmanje treba. Pećinski čovek se jedino bojao jače životinje nego što je on, dok današnji društveni čovek živi u strahu od hiljadu prividjenja. Uglavnom, izvor sve njegove bede na zemlji, jeste strah više od prividjenja nego strah od stvarnih mogućnosti.

Jovan Ducic

Nemoj da misliš ni na šta i ne pitaj ništa. Vidiš li napolju svetiljke i hiljadu šarenih firmi? Mi živimo u vremenu koje umire, a ovaj grad podrhtava od života. Mi smo se otrgli od svega, imamo još samo svoja srca. Bio sam na jednom predelu na Mesecu i vratio sam se, i tu si ti i život si ti. Ne pitaj ništa više. Ima više tajne u tvojoj kosi no u hiljadu pitanja. Tu pred nama je noć, nekoliko časova i jedna večnost, dok jutro ne zatutnji kraj prozora. Da se ljudi vole u tome je sve; čudo i najrazumljivija stvar što postoji, to sam osetio danas, kad se noć rastapala u cvetni žbun i vetar mirisao na jagode, a bez ljubavi je čovek samo mrtvac na odsustvu, ništa drugo nego nekoliko datuma i neko slučajno ime...

Erih Marija Remark

Neka žive pobednici! Neka žive gubitnici! Neka živimo svi, dokle god se može. Praznik je vrhunac života, barem društvenog života. Svi su tu, klimamo glavama u znak pozdrava levo i desno, pružamo ruku, kavalkada lakih poljubaca naznačava početak naših, na talasima zanosa rastućih simpatija prema čovečanstvu koje, posve verovatno, pati od raznorodnih dependencija, ali jedna stvar je okupila pod ovim krovom one koji žele da praznuju: umetnost kao otrov-opijat (Rauschgift), jer je prava istina da onaj ko je jednom zatrovan, taj se nikad ne oslobađa žudnje za umetnošću. I ne treba da se oslobađa, jer ćemo mrtvi sigurno biti lišeni svih žudnji, a dotle neka samo žudimo, i neka što opipljivije osećamo da se onome ko ima, tome se i daje. Praznik je uvek razuzdanost, vanredno izobilje, radovanje jedno drugome, duševno-telesna gozba. Zaslužujemo zbunjenost tim izobiljem, bilo nam je u životu dovoljno i dosade, i čemera, a biće ih još. A što se onoga sveta tiče, ne možemo znati, da li će biti zanimljiv.

Đerđ Konrad

Leto je doba kad noc, topla kao ljudska usta, sporo i sigurno osvaja grad. U ponoc na svih devet nebesa razapinje sjajne i sigurne zastave pobede - zvezde,  
cija trpka glatkoca obasjava gradska kubeta i krovove. Grad se pod ljubavnim teretom tame okrece na bok, ne prestajuci da sanja sever, sjajne sokove leta i sirovu lepotu mora. Pred zoru, sa samih rubova grada, podize se grimizno lice zore, sa neznim, usnulim kapcima. (Svi smo mi bar jednom i u snu, jer zato nas je Bog ovamo i poslao, ljubili takve kapke - magnezijum papir, zasladjeni fosfor, zgrusanu radost. Secanje na tih nekoliko trenutaka ostre lepote razgrce tamu
svakodnevnog nistavila.) Tada, u pozlacenoj prasini letnjeg jutra, sa potpuno pustih gradskih ulica, podize se jedna svetla, milozvucna senka, koja plovi niz mlaki dah cistog, azurnog jutra. To je - Ceznja. Umesto haljine ona nosi sapate, umesto niski i pozlata - tepanja, umesto prstiju - cistu cipku neznosti. U blago mleko ranih jutarnjih casova, Ceznja nejednako i oprezno, da ne bi okrnjila njihovu savrsenu lepotu, govori.

Sanja Domazet

Ovde se smatra čašću i viteškom vrlinom kad poniziš do samrti sve što te nadvisuje spretnošću, snagom, lukavstvom i umom.
A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici kad im prineseš dokaze da si ubio boga. "
"Ko je taj što je pucao? Čime je vukao oroz: mržnjom, strašću ili zavišću? "
"Neka beže pastiri, goniči karavana i zbunjeni hajkači. I ja sam vučjeg soja. Ako vas sad izneverim, zar to ne bi izgledalo da zazirem od sebe i svoje iskonske prirode?

Otkako postoji svet, kažnjavaju nas i tamane što nismo kao ostali. Rugaju name se, smeju, proganjaju nas i žigošu.

Vuče, oni se boje, jer nisu nam dorasli ni slobodom ni bolom. Naš san je: nemoguće, a nepoznato – naš zavičaj. "

"Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju.

Od rođenja se mučimo sa istim pretesnim svetom, pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana i svima nam se lome na jednom istom mestu: tu gde počinje zagrljaj.

Mika Antic

Kisni dani u potpunoj samoci. Osvane suncano  jutro, ali odjednom dnom stane da se koleba i mraci i za tren oka ceo zaliv sa okolnim brdima nadje se pod oblacnim zvonom iz kojeg naizmenicno cas pada gusta kisa, cas prosijava sunce.
Tako se igram zmurke sa neuracunljivim kvarnerskim pljuskovima. Cas prevarim njih, cas oni mene. Kad uspem da promaknem kroz zatisje izmedju dva luda pljuska, osmehnem se tiho i neprimetno. A kada pljusak prevari mene, onda nastane veseo grohot krupnih kapi po sirokom liscu i limenim krovovima. Tada bezim pod prvu kapiju ili gusto drvo. A dok trcim put sklonista, pljusak se smeje meni, i to glasno i nepostedno. Tako se varakamo i nadmudrujemo po vas dan. I tako se ja, iako sam potpuno sam, i nasmejem, sto je veliko zadovoljstvo, i imam iluziju da sam zasmejao drugog, sto je jos vece. I tako talasi neistrosenog i nezadovoljenog smeha, koji su nagomilani u meni, nadju neki ma i zaobilazni put da se preliju i prospu. A ja osecam neveliko, ali skupoceno olaksanje i zadovoljstvo.

Ivo Andric

Uloga ostrva u našim životima možda je najbolje definisana pitanjem na koje često nailazimo u medijima: koju biste knjigu ili ploču ili bilo šta poneli na pusto ostrvo? Pretpostavljam da to pitanje podrazumeva da bismo – osim toga što treba da ponesemo – tamo bili snabdeveni svim ostalim stvarima, odnosno, da bismo na pustom ostrvu imali potpuni komfor. Dakle, imali bismo televizor i ostale uređaje, i samo bi nam nedostajali filmovi ili muzika koji bi naš boravak činili stvarno srećnim. Drugim rečima, takva pitanja podrazumevaju da smo na tom imaginarnom pustom ostrvu srećni, jer da smo nesrećni, da smo na nekom pustom ostrvu zbog brodoloma, čemu muzika, čemu filmovi, kad ionako ne bismo imali na čemu da ih gledamo i slušamo. U tom slučaju bolje bi nam došlo malo hleba i sira, o vodi i da ne govorim.
Istina je, međutim, da su takva „ostrvska pitanja“ zanimljiva, jer nas stavljaju u situaciju da testiramo svoj ukus i, možda, nešto naučimo o sebi. Na primer, već sama pomisao na pitanje o tome koje bih tri knjige poneo na pusto ostrvo baca me u očajanje. Odabrati samo tri knjige pre mi zvuči kao neka vrsta kazne, jer šta ako taj boravak potraje i tokom narednih godina budem primoran da ih pročitam još bezbroj puta? Koliko puta možete da čitate jednu istu priču? I stvarno, čitao ih ili ne čitao, koje bi tri knjige to bile? Jedna od njih besumnje bi bila Biblija; druga bi bila Muzilov roman Čovek bez svojstava, koji bih tada valjda uspeo da pročitam do kraja; treća bi bila slikovnica Dobro drvo, beskrajno jednostavna i beskrajno lepa knjiga, jedna od onih koje se doista mogu čitati bezbroj puta, s tim što svaki put deluju kao pouzdani čistači duše.
Sa pločama je druga priča, odnosno, čini se da je lakše napraviti izbor, mada ubrzo zatičem sebe kako zagovaram da bi, u slučaju ploča, izbor trebalo povećati bar na pet ploča. Idealno bi bilo deset, kažem, po jedna-dve iz mojih omiljenih muzičkih oblasti – malo regea, malo bluza, malo roka iz šezdesetih, malo psihodelije, nešto klasično i nešto etničko, nešto avangardno. Na kraju, ili na početku, našlo bi se neko izvođenje kompozicija Erika Satija, a bili bi tu i Prins Far Aj, grupe Graundejšn i Stili Den, Bob Dilan, Van Morison i Bob Marli, i onda bih zastao, jer ne bih mogao da se odlučim koga još da ponesem. Doduše, i ti izbori su postali relativni, jer ako na tom ostrvu već postoji struja, televizor i razni plejeri, zašto onda ne bi postojao i kompjuter, a sa njim i pristup internetu? Tada bi pitanje izbora knjiga, muzike i filmova postalo nevažno. Tako je internet uništio još jedno romantično razmišljanje, odnosno, ukazao na to da danas pravo pitanje glasi: Na koja tri vebsajta biste voleli da imate neograničen pristup kada biste se našli na pustom ostrvu? (Pretraživački programi, naravno, ne dolaze u obzir!)

David Albahari

Rijech znaocima voda. To bi moglo biti jedno sjedalo na parobrodu, na sunashcu (ovo je umjestan deminutiv). Mogao bi biti prozor u kakvoj staroj kamenoj kuci, chetverouglastoj kao kutije ili sanduci, s pogledom dalje, ili kakva zdushna terasa, ili pak ljuljka medju stablima. Nisu sezone samo kalendar; ima jedan osjecaj proljeca, pored osjecaja drugih zbivanja u prirodi, osjecaj upisan u dushi, dan za obecanje svim zzivonosnim klicama.

Proljece. Manimo emfazu ukrasa, rast trave i zzubor vrela, javljanje ptichica, kolanje krvi i otapanje snijega. Manimo proljece organizma. Nego ovaj mlaz u srcu. Ima dushevnih proljeca, unutrashnjih osvita, kresova nade. Proljece. Okupat cemo se u zelenkastom kristalu rijeke, protrljat cemo mishice, i nashe rite svuci; zrak cemo dublje udisati. Razvigor, razvigorac. Jedan cuh ili lahor koji se tako zove. Nosilac peluda. Pravda mocima bica.

Radit cemo. Jest cemo jedan poshten kruh mrko ispechen, piti zdravu vodu s chesme krepkih umova drevnoga svijeta. Zrak i nebo ce biti puni simpatije, i neshto ce mahati, visoko. Pahalice, pahuljice. Ne englesko ladanje, ni alpinski krajolik, pa ni uobichajeni motiv Arkadije. Ali ona treperenja i blazzenstva atmosfere koja su na dohvatu ruke (isto kao sjena, kao sunchev trak, kao zvijezde u jezeru), elektricitet u nashim zzivcima i duhu. Struja od prirode chovjeku. Manastir, zvona? Ovdje samo nasha samoca, nasha mala sobica, kovcheg manje ambiciozan nego shtivo pred maturu, kakav vrt koji dishe duboko kao momak na spavanju. Prashtanja u dubini perspektive. Misli kao vedro nebo, nadahnuca s crvenim i plavim munje. Skice u eksploziji. Koliko nam je godina? Obmane registra. Mladi smo, proljece je, krv kola, pluca slobodno dishu, nadanje pupi. Prostor lijechi ochi, sharena sjena se igra s dushom, puna izazovnih ljubichica. Proljece. Vjechiti ne stare, zzivi ne umiru, mladi se bude u kasnim godinama i traju kao stabla, kao iskreni sokovi zemlje. Sokovi teku, limfa shkaklje, zzar paluca i zzezze.

Neka me ne mine dobri osjecaj proljeca ni u kojoj eposi ni godini zzivota, ni u kojoj sezoni godine. On je cvjetanje organizma, rezonancija zaspalih zzica, palingenezije mogucnosti dara i umnih sila. Evo povratnika, mohuna, klasova, shisharica, bobica. Proljece ce "ponijeti", biti plodno. Nije proljece samo fikcija ili istina kalendara. Proljece je data zzive dushe, vjechito i mocno, u nama, s nama. Do moje smrti neka ne mine spasonosni osjecaj proljeca, jer je od snaga koje periodichki jachaju, a poslije moje smrti neka zzivi kao moj vlastiti i lichni nadgrobni spomenik, moj marcijalni znak, za dobrochinstvo drugima, chovjechanstvu, svima.

Pozdrav njemu. I koji me ne budete umjeli izreci ni opisati, naslikajte me kao mladu zzivu proljetnu granu s dvije hiljade cvjetica koje prva ptica osjeti kao neodoljivo i gizdavo pijanstvo, da bih tako listao i granao u junachka i teshka vremena, u teshke plodove, u grane blagoslova, u breme smrtonosnog uzzivanja, u eksplozije zelenila - i bujio, brektao, pucao u prostor.

Znaš li šta je to? To su ulaznice za onaj holandski kvartet pre tri godine. Posle onog koncerta ja sam prvi put došla k tebi, u tvoj stan. To je bilo one noći, kad sam te tako očajno molila za dijete... Holandezi su svirali tog večera nekakav nordijski kvartet. Program sam izgubila, ali se sjećam, u tom nordijskom kvartetu dugo su plakali violina i čelo. Čelo je imalo čovječji glas, a violina je plakala ko žena. Ta su se dva motiva tražila, dugo su se tražila, u svilenom tremolu kantilene. Ta kantilena prati me već tri godine, i ono veče na koncertu ja sam sjedila uz tebe, ja sam tebe tako strašno trebala, ja sam te tražila, i sjećam se, ja sam u trenu i polutami dvorane osjećala tvoje tijelo, tebe, tebe... i nisam mogla da se savladam, ja sam pružila ruku za tobom i pogledala sam te. U onaj momenat, u dvorani, dogodilo se između nas sve što je uopće moglo da se između mene i tebe dogodi. Ti si bio osvjetljen; poludesno od tebe, dva reda pred nama, sjedila je jedna meni sasvim nepoznata žena. Ti si s njom koketirao. Da... sve je to bila samo nijansa, jedna prolazna nijansa, a ta se nijansa rasplinula, ja sam na nju zaboravila, a sad, sad mi je jasno da je to bilo zapravo sve. Onaj tvoj pogled, onaj tvoj pogled u oku tuđe žene, moja kretnja za tobom, to je bilo to! Ja sam htjela onu noć od tebe dijete. Da, ja... ja sam htjela da osetim tvoju ruku, a ti...
Tri su godine odonda prošle, a sve je ostalo isto! A znaš li ti, koja je razlika između mene i tebe? To, da si ti bio moj ozbiljan i iskren doživljaj, a ja tvoj flert. Ja sam htjela da budem majka tvog djeteta, a ti?...I još nešto: znaš li ti tko je kriv, da sam ja htjela Lenbahovu smrt? Ti!...Ti!...Ti!... Daj, molim te, zapali svjetla, ovdje je mračno kao u grobu! Svjetla! Svjetla! Poludjeću u ovoj tami!...

Miroslav Krleža