Kisni dani u potpunoj samoci. Osvane suncano  jutro, ali odjednom dnom stane da se koleba i mraci i za tren oka ceo zaliv sa okolnim brdima nadje se pod oblacnim zvonom iz kojeg naizmenicno cas pada gusta kisa, cas prosijava sunce.
Tako se igram zmurke sa neuracunljivim kvarnerskim pljuskovima. Cas prevarim njih, cas oni mene. Kad uspem da promaknem kroz zatisje izmedju dva luda pljuska, osmehnem se tiho i neprimetno. A kada pljusak prevari mene, onda nastane veseo grohot krupnih kapi po sirokom liscu i limenim krovovima. Tada bezim pod prvu kapiju ili gusto drvo. A dok trcim put sklonista, pljusak se smeje meni, i to glasno i nepostedno. Tako se varakamo i nadmudrujemo po vas dan. I tako se ja, iako sam potpuno sam, i nasmejem, sto je veliko zadovoljstvo, i imam iluziju da sam zasmejao drugog, sto je jos vece. I tako talasi neistrosenog i nezadovoljenog smeha, koji su nagomilani u meni, nadju neki ma i zaobilazni put da se preliju i prospu. A ja osecam neveliko, ali skupoceno olaksanje i zadovoljstvo.

Ivo Andric