Ja, koja sam dotle imala brze snove, a spor život, nisam stigla ni da porumenim od stida, a već sam se našla u njegovoj postelji. U tom zagrljaju za nekoliko trenutaka razbolela sam se i ozdravila, ogladnela i nasitila se. Tek potom crvenilo mi obli obraze i slivajući se niz vrat siđe kroz rukave i ja to rumenilo ugledah na svojim prstima... Nada mnom njegov osmeh se rasplinu i odlete na Dunav, a njegova moćna istina uđe u mene kao nož. Pričao mi je ponekad da postoje siti i gladni časovnici kao što ima sitih i gladnih ljubavi, a uveče, čitao mi je naglas u postelji knjige za koje je nepogrešivo pogađao da će mi se dopasti. Išli smo u istu, Sabornu crkvu, ali ja sam sveće palila zimi, a on leti.


Milorad Pavić