Ceo nam je dan dug, i dosadan.

Do večeri, kad se, krišom, sastajemo.

Poljubac jedan, brz, i negledan,

dosta nam je. Da se svetu nasmejemo.

Da odemo u noć, kao da smo krivi.

Lako, kao tica, koja kratko živi.



Naš viti korak ne vezuje brak,

ni nevini zanos zagrljaja prvih.

Nego osmeh lak, što cveta u mrak,

na usnicama sa dve-tri kapi krvi.

Ruke nam ne drhte, od stara prstenja,

nego od žudi, straha i sažaljenja.



Al, nije taj strah samo naš uzdah,

kad vidimo šumu kako lako cveta.

Nego je to plah, isprekidan dah,

kojim bi nekud dalje, sa ovoga sveta.

U Slobodu, kud nad nama, grane jezde.

U prah mirisan, kud lipe raspu zvezde.



Uzeše nam čast, ali svetli slast,

nebesna, kao ponos, na našem licu!

Naša je strast gurnula u propast:

laži, zakone, novac i porodicu.

Od poniženja nam je klonula glava,

al nam se, u telu, proleće spašava!



Naš tužni osmeh blagosilja greh;

žig onih koji ljube, na svetu celom.

Ceo nam je dan dug, i dosadan,

i prolazi u ćutanju neveselom.

Tek, uveče, slobodan ko u travi cvet,

ja te čekam. Na jednoj klupi. Razapet.


Miloš Crnjanski