Мој деда је од од оних што у љубав не верују. Он ми је то рекао, не измишљам.
Каже:- Како, синко, и откуд?! С твоју бабу несам се ни познавао кад ме одвели да ме жене. Гледа она мене, гледам ја њу, па погледнем у танџару што виси на зид. Ако кажем оћу гу, ће дигне татко танџару па ће пита "кој си ти да оћеш моју ћерку, гољо". Ако кажем нећу гу, ће дигне татко танџару па ће викне "кој си бре ти да нећеш моју ћерку, гољо". Ја сиротињка, она онако, домаћинска ћерка. Које ћу, реко ако би она 'тела за мене 'тео би' и ја њу. Она погледна, пет године постара од мене, ја шиљеже, тек шеснаесту навршио. И тако, тер по тер, с твоју бабу до дан данас се поштујемо.
- чек, чек, дедо, рече поштујете се?! А љубав? Кам гу љубав?!
- к'ква, љубав, синко. Тој ти је прича за деца. Љубав ти је само за своја деца, нема за другога место. Љубав ти је што се баба и ја поштујемо све ове године. Циле-миле,, сваки може ал не може да састави овол'ко.
Гледам га и размишљам. Можда је и у праву. Ма, шта, можда!!! У праву је, кад па није био. Све што сам од њега чуо било је таман како треба. Паде ми на памет да га питам како им је успело да остану и опстану овако дуго. Ето, навршава се 65. година њиховог брака. Данас се све, те, велике љубави брзо заврше браком али још брже и разводом, што је и доказ више да љубави нема.
- Дедо, жив ти ја, како вам је успело да се поштујете 65 године и да се не разведете?
- Пу-Пу далеко било да се разведемо....куде би она а куде би ја под стари дани. Ми смо ти, синко, из оно време кад је немка владала. Кад се нешто поквари ми узнемо па поправљамо, несмо бацали ко ви сад.
Насмејао сам се, увек је умео сликовито да ми то дочара. Да га разумем.
Него, шта сам ја, оно, хтео да вам кажем.
Љубав...ах, љубав.
Песму сам написао својој највећој љубави. Кад кажем највећој изузимам оно што је деда рекао за децу, ту нема филозофије и мерке са којом би могло да се упореди тако нешто.