Мој школски друг, Бојан,  син је једног парајлије. Док смо ишли у основну школу увек је имао више џепарца од свих осталих дечака заједно. Док смо ми, за ужину, куповали бурек са сиром или спанаћем он је јео пљескавицу и пио кока-колу и никад није понудио никоме од нас.
Наше „шангајке“ , од белог платна са гуменим зеленим ђоном, биле су смешне поред његових најновијих Пуминих или Адидас патика.
Једном приликом, док смо сакупљали сличице „Фудбалери и тимови“ дошао је и питао шта радимо. Рекли смо му да мењамо сличице и играмо „пар-непар“. Убрзо је донео албум и пуну кутију кесица са сличицама. Наредног дана исто а потом је нудио по пет и десет за једну која му је фалила. Онда је напунио албум. Своје дупликате, бацио је у школски ВЦ а наши албуми углавном су остали непопуњени. Срели смо се пре неки дан. Oснивач је и и председник једне политичке партије у граду. Партија је мала али увек освоји пар одборничких мандата и он је стално међу онима на власти.  Пливао је у свакој коалицији.
Деда и ја, седели смо у башти  кафане „Златно Грне“ кад је наишао и без питања сео за наш сто:
- еј, чујем да ниси ни у једној партији ај' мало да радиш за мене, знаш оно, сигуран глас. Ено у кола свеске, блокчићи, оловке, упаљачи.  Рекох  му да нисам заинтересован али он је био упоран.
– ајде, бре, плаћам. Колко ти треба? Колко тражиш по гласу?
– не занима ме - рекох., а он ће
– ајде се, онда,  учлани у странку, дам ти одборничко место. Треба ми неко ко уме да држи банку за говорницом.
- ама човече, нећу. Не занима ме твоја понуда а још мање твоја политичка опција. Да избори нешто могу да промене били би укинути одавно!! 
Погледао сам деду, насмејао се и засукао брк. Бојан се окрену и оде.
– нема везе,  наћи ћу другу будалу, има ко 'оће, за паре.  
Погледао сам деду, видно узнемирен. Деда, мртав хладан, насмеја се, засуче брк и рече:
- батали га, синко...татко му ништа, сем паре, није оставио.