Ani je skoro bio rođendan.
O kako pamtim datume...i nikada ne zaboravim da kupim poklon a uveče, zna se, večera. Na starom mestu, tamo gde nas svi dobro poznaju.
Polako smo šetali idući ka dobro nam poznatom restoranu u centru grada.
Otvorio sam vrata, a onda smo otišli do stola u uglu. Rezervisao sam ga nekoliko dana ranije. Znao sam da se teško dolazi do mesta, pa sam svakog dana dva puta zvao da proverim da li rezervacija i dalje stoji.
O kako pamtim datume...i nikada ne zaboravim da kupim poklon a uveče, zna se, večera. Na starom mestu, tamo gde nas svi dobro poznaju.
Polako smo šetali idući ka dobro nam poznatom restoranu u centru grada.
Otvorio sam vrata, a onda smo otišli do stola u uglu. Rezervisao sam ga nekoliko dana ranije. Znao sam da se teško dolazi do mesta, pa sam svakog dana dva puta zvao da proverim da li rezervacija i dalje stoji.
Nisam hteo da je razočaram.
Uvek na taj datum izadjemo zajedno, pričamo i uživamo.
Seli smo za sto, konobar je, naravno, doneo buket sa četiri crvene i tri bele ruže. Jedina crveno bela kombinacija koju nekako mogu da smislim. Stavio ih je na sto pored nje
- "upravo ih je doneo momak iz cvećare, pretpostavljam da su za vas".
Ništa nije rekla, verovatno čudeći se zašto joj ih sam nisam dao ali, situacija je dozvoljavala samo takav način i ni jedan drugi. Na buketu je bila i ceduljica na kojoj je pisalo "VOLIM TE".
Smatrao sam da su ostale reči suvišne.
Sto za dvoje, uredno postavljen, sa čistim stolnjakom, svećnjak na sredini sa tri upaljenje sveće. Flaša sa šampanjcem stajala je u posudi sa ledom. Sedeli smo jedno preko puta drugog, gledali se u oči. A ja sam pričao i pričao. Pričao o svemu što se desilo, pričao kako vreme prolazi bez nje, kako su dani puni suza i kiše. Zvučao tužno...patetično...a srce je bolelo.
Ana, sećaš se dana kad smo se upoznali, sasvim slučajno. Da, baš tada, na igranci. Igrala si sa drugim a ja slučajno prošao pored vas. Pošto je bila velika gužva malo sam se gurao, a on se nekako naljutio. Uhvatila si ga za ruku i umirila, a kasnije čak nagovorila da se izvini. Ma nije problem. Izvinjenje nije ni bilo potrebno. Al' hajd sad, ti si tako htela.
Sledeći naš susret bio je ponovo slučajan. Sedela si u kafiću, sama za stolom. Pun kafić, jedino prazno mesto bilo je za tvojim stolom. Pitao sam da li je slobodno, a ti si samo klimnula glavom.
O, da, pamtim i šta si pila. Ispred tebe bila je čašica pelinkovca a u pepeljari, skoro punoj stajala je tek započeta cigareta. Prepoznala si me, i tužno se osmehnula. Iz očiju sam ti video da si tužna, da patiš. Tako sam silno tog trenutka poželeo da vidim osmeh na tvom licu. Sećaš li se da sam rekao, mi se nismo zvanično upoznali. Ti si pružila ruku i rekla ja sam Ana, a ja na to dodao, a ja sam zaljubljena budala. Opet taj tužni, kiseli osmeh na tvom prelepom licu. Rekao sam svoje ime.
"Piješ pelinkovac"
"da, pijem pelinkovac, jer samo je on gorak kao moj život" - upamtio sam tu rečenicu, zabeležio je. A bilo mi je tako teško što si je izgovorila.
Znaš da volim puno da pričam. Znaš da sam se trudio da te nasmejem. Sećaš se, rekao sam ti, Ana, znaš li da tvoje ime na jeziku mojih predaka glasi "ona za kojom srce jače kuca".
Znaš da volim puno da pričam. Znaš da sam se trudio da te nasmejem. Sećaš se, rekao sam ti, Ana, znaš li da tvoje ime na jeziku mojih predaka glasi "ona za kojom srce jače kuca".
Prvi put sam tada video onaj osmeh koji obara s nogu. Onaj osmeh koji topi led oko srca. Taj osmeh sam čekao...i optužio te, da, optužio tvoj osmeh kao glavnog krivca za globalno zagrevanje planete i smanjenje leda na severnom polu. A ti si se opet nasmejala, i pitala ko su moji preci, i kojim jezikom govore pa tvoje ime tako lepo zvuči. Sećaš se toga. Rekao sam, ja sam poslednji živi pripadnik plemena ratnika svetlosti, tako da ćeš morati da mi veruješ da tvoje ime baš tako glasi u prevodu. Koliko puta si mi samo te prve večeri rekla, lud, skroz, lud, ali drag. A ja pričao i pričao...sve češće mameći osmeh na tvom licu. Onda si se setila nečega, i rekla, dosta si pričao, sada je na mene red. I počela priču. Priču o razočarenju u život, u ljude...u ljubav. Tu sam te zaustavio. Ne verujem u ljubav, žao mi je. Postoji zaljubljenost. Ljubav ne. Ako postoji, zašto si ti sada tužna?
"Ćuti, i slušaj dalje, ne prekidaj me".
I slušao sam...slušao. Bio sam tvoja crna rupa u koju si mogla da staviš sve svoje probleme i skrivene tajne, da olakšaš sebi, a da kod mene ostanu zauvek zatvorene. Progutao sam svaku tvoju reč mislima, a tebe gutao pogledom. Rekla si:
- isti si kao svi drugi, iz očiju ti vidim šta hoćeš. - - Ne, ne vidiš, iz mojih očiju vidiš samo ono što ja dam da vidiš. Eto, siguran sam da si iz mojih očiju videla sex, a nisi videla da to nije sex, to su bile sve poze iz kama sutre.
Opet si se nasmejala. Znala si da se šalim, da ne mislim tako. Znala si i zato se smejala....a ja se trudio i trudio da ti osmeh ostane na licu. Ostali smo u kafiću dok nisu otišli i poslednji gosti. Konobar je morao da nas zamoli da napustimo kafić. Hteo sam da te otpratim kući, međutim, uzela si taksi.
- Dovoljno je, rekla si, ovo što znaš o meni. Javiću se.
I jesi, javila si se. Tvoj glas je tako prijao kad god bih te čuo. Tako mi je prijao...i po nekad tako trebao. A ti, kao da si znala, kao da sam te mislima dozivao javljala si se.
I jesi, javila si se. Tvoj glas je tako prijao kad god bih te čuo. Tako mi je prijao...i po nekad tako trebao. A ti, kao da si znala, kao da sam te mislima dozivao javljala si se.
Ona za kojom srce jače kuca...ne, Ana, postala si jedina za kojom srce kuca. Za drugu u mom srcu nije imalo mesta. Samo ti. Danju...noću...srce je samo tebe zvalo.
Osećala si to, i nastavljala svoju igru, sve više me ranjavajući.
Sećaš se kad smo šetali gradom a kiša počela da pada. Izuli smo cipele i bosi hodali. Svi su nas gledali kao ludake. Hodali smo, samo zato jer si ti rekla da voliš da šetaš po kiši.
U tom trenutku konobar je pitao može li da postavi večeru.
"Naravno i otvori litar crnog vina".
Sipao je i otišao.
Nije pila. Ja sam svoje popio. Nije ni jela. Samo je, kao i uvek sedela i slušala.
Sećaš se, ono, kad smo nakon još jednog izlaska stali u centru grada da se oprostimo jer se nećemo videti neko vreme. Gledao sam te, i tako želeo da te poljubim. Da osetim tvoje usne, tvoj dah. Nisam bio dovoljno jak. Nisam imao srca da krenem u poljubac. Nisam imao hrabrosti da te poljubim čak ni u obraz. Poljubio sam ti ruku. I to ne onako, kako to rade na filmu. Podigao sam je onako kako je podižu bokserima, skroz naopako, i poljubio je. Ti si otišla na jednu stranu, ja na drugu. Sećaš li se....više se nisi javila.
Konobar je došao i doneo račun. Platio sam, i pružio ruku.
- Hajde, Ana, vreme je da krenemo.
Izašli smo napolje, kiša je padala kao da se nebo otvorilo. Sa vrata restorana konobar je dozivao
"gospodine, šta ću sa cvećem"
"pokloni nekoj devojci" - rekao sam.
Anina zgužvana slika bila je u mojoj ruci dok sam besciljno koračao mokrim trotoarom kroz tamnu noć.
Objavio
Diogenius u 09:03 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (4) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (4) | Pošalji komentar
.