Dakle, lik oblaci pidzamicu, ulazi u sp.sobu i gleda je kako kunta 

Legne i misli se(be):

“Ja, sestro, palim sutra, zorom – nema ni da me cujes! Lepa si ti… fina si…volim ja tebe… al’ muljas nesto...  Nit’ znam kim, niti sta, al vazno da ja s tim vise ne mogu da se bakcem. ....Ubedacio sam se skroz ....i vreme je da to resim.

Kad izadem napolje, prvo cu malo da po**zdim, pa cu jos malo da kunjam… i onda sam slobodan covek!

Oped zezanje, opet smejanje i to…a ti posle vidi sta ces!”

To je otprilike tema. A kako zvuci imate ovde:

Vetar iz daljina donosi krike opalog lisca

I prve hladne kapi

Jesenje kise su tu i suncev osmeh mre

Hladna zora preti snu

Ima li mesta pored vatre?

Stegnuto srce, pri dodiru kise, drhti od zime

I nesto se kida

Neceg nema vise

Samo secanje je tu, sve odnele su kise

A zora preti snu

Ovo nije moj tekst. Pis’o ga moj drug G.S …Ne navodim njegovo puno ime jer ga nisam pitao, pre neko vece kad smo se videli. Ako zanemarimo par tehnickih zackoljica, meni deluje prilicno ozbiljno za godine koje je imao kad je ovo sastavio.

Evo i nas dvojice, na slici od pre koju deceniju. Mozda smo tad prashili bas ovo, u mnogo tvrdjoj verziji….
Jagger-Richards, jbt! :))

A gledam nas onomad… Nema opasnosti da nas neko po ovoj slici prepozna. Njega bi jos mogli i da Google-ujete (kad bi’ vam rek’o ime)…

Mene ni to ne mozete, posto nicim nisam zaduzio siru drustvenu zajednicu.

Dakle, umesto da mudro**ram i teoretisem o muzici, mainstream-u, popu… ja ovim, lately, utucavam ono malo slobodnih sati. Priznajem, nisam nesto lud za poezijom ali kad sve stavim na papir, izlazi da ce sve biti prilicno lirski.

Kome se slusaju retro ljige – izvol’te, pritisnite Play, pa ocenite sami koliko su se ova dvojica na slici uspesno izborila sa stihovima.

 
Soundtrack: Sgio – Svu toplinu sveta - Honeypot studios

P.S. Bolje da stavite neke slusalice, posto se na raznim, pogotovo kompjuterskim zvucnicima cuje svakojako.

Moj prvi post na Blogoyu ali ne i prvi uopste. Vise o tome drugom prilikom. U ovom kvazi-uvodu hocu da kazem da je blog, za mene kao web-polaroid fotka.

Ima svoj razlog, pre svega u datom momentu, da uhvati raspolozenje, definise i oslika trenutni osecaj i uspostavi neku usmerenu komunikaciju. U kasnijem zivotu, moze se, eventualno, prezentirati u nekoj osmisljenoj kolekciji, pod uslovom da se za to steknu neki smisleni razlozi.

Zbog toga, ne mislim da je dobro da se ponavljam, niti da prepisujem, negde vec uradjeno. Ovde sam, takoreci ispocetka, iz sasvim specificnog razloga.  Potrebno mi je da par spremnih postova izbacim na portalu koji:

- podrzava zvucni zapis
- okuplja “domacu” klijentelu jer su zvuci totalno domaci

Fenomen blog-a podrazumeva interakciju. Ako se interakcija napravi, moze doneti kvalitet vise onome sto se na blog-astal iznese. Ako pak do toga ne dodje na pravi nacin, onda sve ovo mozemo da nastavimo u svojim sobama, na listovima hartije.

Dakle, dal’ cemo na duze staze “blogovati” (cudnog li glagola!) - videcemo.
To ne zavisi samo od mene.