| |
|
|
|
|
|
|
|
U vrijeme kada najvrijednije civilizacijske tekovine padaju u zaborav i ostaju prekrivene prašinom koju za sobom ostavljaju prosvetitelji 21. vijeka, atmosferu opšte dekadencije dodatno podgrijava era isto tako ’’prosvećenih’’ medija, čiji (uglavnom) ružičasti Lucifer vreba iz uglova malih ekrana. U mrežu takvih zanimljivih sadržaja lako se hvata ogroman broj bezidejnih parazita koji su nekim čudom zalutali na Zemlju. Životni ciljevi većine mladih ljudi (a i onih malo starijih) više nema nikakvu vrijednost, nema više borbe, iščekivanja, snova... Osim onog jednog – da završim u kući Velikog brata (!!!) sa nekolicinom još perspektivnijih stvorenja. Većina ih se takođe vodi logikom: ’’Ako već nisam tamo uživo, a ja ću da dušom budem prisutan/na, svakako, posredstvom televizora. I tada počinje satanizovanje, očito nedovoljno razvijenih mozgova, koji svim postupcima glavnih aktera pridaju životni značaj. U opštoj euforiji izazvanoj prostačkim dijalozima, golotinjom, svađama, i ostalim ’’edukativnim’’ sadržajima, sunđerima s druge strane najednom se pojavi izvještačeni osmjeh na licu, koji nadopunjava svu prazninu njihovih, naizgled, savršenih životića. I tako svakog dana. Po nekoliko sati. Sada će se naći neko da okrivi državu i vlast koja nije podarila dovoljno sadržaja i posla hroničnim besposličarima. E, pa nije sve u politici! Nešto ima i u glavi, zapravo, trebalo bi da ima, nešto što je odavno zakopano u mulju kiča, smeća, gluposti i svega što donosi monopol u vidu ’’rijaliti’’ emisija. Možda je to upravo naša stvarnost – bespomoćna masa mentalno osakaćenih likova sposobnih jedino da oponašaju još gore od njih. Takva stvarnost boli i plaši, pa je i onoj manjini teško da pogleda u oči budućnosti, u strahu da će donijeti samo još više ponosnih parada, kretenizma i ništavila. Ali, nevolja nikad ne dolazi sama. Generalno posmatrajući, nivo opšte kulture spao je na najniže grane, koje svakog časa mogu pući pod težinom bremena sadržanog u pojmu ’’ispiranje mozgova’’. Poražavajuće je što je danas sasvim normalno i, nažalost, prihvatljivo znati svaku riječ pjesme tamo neke jedva obrazovane folkerke, nego bar jedan stih bilo kojeg pjesnika. I dok zaslijepljena gomila već stoti put u toku dana, prepuna entuzijazma, oblači kostim dvorske lude i sve posmatra kroz ružičasta stakla loše upakovane stvarnosti, neminovno se zatvaraju svi putevi razuma, krčeći neku novu stazu koja vodi u sve dublji ponor. |
Pošalji komentar! :: Obavesti prijatelja! |