uzeo sam te na preporuku
ali svidela si mi se odmah. lepo upakovana.
bacio sam pogled na uputstvo i upitao se; da li si to za šta se izdaješ.
sitnim slovima: ljubav, pažnja, razumevanje...
neželjeno dejstvo: nepoznato.
i to je bilo dovoljno da te probam.
opustila si me. vratila mi sigurnost, samopouzdanje.
posle toliko vremena... osmeh.
nikada o sebi nisam mislio kao o srećnom,
i kada sam to bio,
malo zbog malera, malo zbog sramote.
sa tobom sam to prvi put priznao... i rekao.
uvek različita, uvek nova... ali uvek istog lica.
i iskreno sam te zavoleo. kud god krenuo poveo bih te sa sobom,
dan bi bez tebe bio siv.
i polako, polako, ušla si u moj san.
postala si moja misao.
onda i svaka reč.
i vreme je teklo... uskoro si postala moja rutina
kao udah vazduha i izdah
alfa i omega svakog dana
samo je daleka tutnjava srca ostala
i nemir doboko, duboko od površine
i trebao sam te sve više.
bez tebe nisam mogao ustati iz kreveta.
kao riba na suvom, bez tebe, nisam dolazio do daha.
ostavio sam sve, sve u čemu te nije bilo.
trebala si mi u ogromnim količinama.
postao sam očajnik.
prijatelji su počeli da me izbegavaju.
- nemam više o čemu da pričam sa njim.- rekli su.
pokidao sam sve porodične veze. (moji te nisu voleli)
i prestao sam da se kupam... da se brijem i šišam.
prestao sam da menjam odeću. tebi je sve to i onako nevažno,
tvoja je ljubav bila i ostala bezuslovna.
kroz tebe je put u moje spasenje.
ako je to moja smrt, neka bude.
kada poslednje ptice odlete sa mutnih baruština,
voleo bih da odemo i mi.
nije me briga kuda i nije me briga kako
ni da li ćemo se vratiti ikad, jer se nemamo čemu vratiti.
nećemo sakriti nijedan trag,
srušiti nijedan most.
svet koji ostaje iza nas bio je samo refleks,
sećanje na nešto što se nikad nije desilo.
samo sredstvo.
i ljušture koje ostaju nikada nismo bili mi. nikada mi
DD, ali nas uglavnom bude mnogo briga...