tek večeras, dok su mi lomili kosti,
uverio sam se u nepogrešivost postojanja.
dok sam ležao u lokvi krvi shvatio sam da nema drugih svetova.
da je ovaj jedan i neponovljiv.
kada su me vukli dugim hodnikom, pa dole u podrum,
shvatio sam da je linearnost vremena izmišljotina.
postoji samo ovaj trenutak, samo sada i ovde,
u zvuku repetiranja da je svest jedna i nedeljiva.
i tek kada su mi uperili pištolj u glavu shvatio sam da
od svih mogućih realnosti ova ne samo da je najbolja,
već i jedina moguća.
kada je metak krenuo iz cevi uz prasak,
dotakao sam večnost i ostao u njoj.
šteta što nemam ni olovke, ni papira,
mislim da bih o tome mogao da napišem knjigu.
Objavio
voja u 02:45
kategorija posta: email this post |
Komentara (14)
mislim da ne možemo...to...odijeliti se od sebe ako smo dio vječnosti niti odijeliti vječnost od nas...to je tako...ukrug "tko bi gori sad je doli a tko doli gori ustaje.."...nismo se razumjeli pa eto, da se bolje razumijemo...eto
dreamy tnks.
pre svega ovo je istinita priča zasnovana na ličnom iskustvu.. kao i sve ostale. jel? : )
bilo mi je zanimljivo da se igram krajnostima. plus, vreme, kada će nam se desiti duboki uvidi u istine o životu, ne biramo mi. tako da je sve moguće. : )
zašto bi u takvim situacijama radili samo instinkti?
o da, ali ako je u takvom, jednom trenutku i ključ večnosti, a jeste sigurno, onda... onda, onda...
da.
ni u "na zapadu nish novo" likovi ne napreduju, osim ka smrti. jel el?
pa sam opet čitao skoro... opet.
