ponovo se desilo... češkao se po glavi u čudu.
ona je skamenjena stajala, na par koraka. naravno da se desilo i njoj.. xex...
takve stvari su uzajamne,
u jednom prozaičnom trenutku. koji nikako nema veze sa prozakom... nema ni sa hemijom, kako mnogi misle... niti sa mislima...
samo dan pre toga ona je doputovala u beograd.
samo sat pre toga svratila je da ga pokupi, večeras je dobar koncert, let 3. desilo se tako da su i na prošli, pre par godina, išli zajedno. i tada se isto desilo, kao preslikano kompjuterskom komandom, ili je sadašnji trenutak preslikan od onog, prošlog ...
vreme je za taj tren nekako relativno,
mada je činjenica da se od tada nisu videli. posle toga je otputovala daleko.
ali su se lepo dogovorili : nećemo kvariti drugarstvo nemogućim kombinacijama.. pardon, komplikacijama...
i stvari su legle, stvari su zaspale. da bi se sada, na prvi šum probudile.
o glupog li momenta...
čekajući trolu br.41, na stanici, pod pečurkom, skriveni od kiše...
savio se da bi vezao pertlu i iz žablje perspektive podigao pogled prema njoj. pomislio je da mu se samo krv sjurila u glavu pa su mu otud odjednom zapušene uši. pomislio je da mu se krv sjurila i u pluća, pravo u srce koje je htelo da eksplodira. ali osećanja su znala da misli vrdaju... da pokušavaju da zabašure i zataškaju pravu prirodu stvari. kao i u svakoj pesmi udario ga je grom... da, da, baš tako.

prosto...prepoznali su se.
čudo života koje nema veze sa nikakvom privlačnošću, ništa prirodno, merljivo i upotrbljivo.
osetili su najveću moguću sreću...
zatim strah... razum je ustao iz nokauta i objavio da je igra izgubljena.

- ne gledaj me tako... ne gledaj me tako, milane molim te...- rekla je glasom tragičara, kao da je reč o smrtnom času. stavila je ruku na grudi da joj ne iskoči srce.
jelena je imala dugu kosu do struka. crnu. ona je odmah znala. znala je i pre puta... znala je svoju sudbinu. nju nisu mučila pitanja tipa – hoće li, neće li, dal će, kad će...-. ona je dobro pamtila... eh pamtila... u njoj je živela punim plućima prošla epizoda.
isti glumci, slična situacija... samo jedan poljubac, kasnijom ekspertizom ustanovljeno, slučajan.
došla je da proživi isto, opet. da ovaj put dobro obrati pažnju, da analizira, i primeni ga negde drugde, sa nekim drugim... ako je to moguće...
nije ona glupa :) ne, ne... samo je htela da proveri ... ako može, može, ako ne, ne.
jelena..- rekao je gotovo šapatom.
ćuti........ćuti! ćuti! ćuti ! – uzvratila je – ćuti i daj mi jednu cigaretu.
sakrila je pogled. okrenula mu je leđa i razgovarala sa njim. no svaka reč je izazivala turbulenciju u stomaku. kao nizovi manjih zemljotresa posle onog velikog, razornog.
- jelena..sada mi je jasno, mislim... bilo mi je jasno i pre, ali sada potpuno... -
- molim te ćuti, znaš da ću otići ako nastaviš...-
tih četiri, pet stanica, koliko su se vozili, stvarno je ćutao.
ona je vešto izbegavala njegov pogled.
sišli su zajedno niz strme stepenice akademije, da bi ona skrenula levo i otrčala u ženski wc.
začudo kabina je bila slobodna, ona uđe i zatvori vrata.
dok su joj ramena podrhtavala iz torbice izvadila je malo blokče i olovku. dve tri suze kanule su na list pre nego što je krupnim slovima napisala naslov : recept za ljubav...

sam u vodi... zavaljan u blato... – momci iz leta počinjali su da praše :)))