Papalagi
Tuiavii ili Tiavea, samoanski poglavica
Tek po neki odrasli Papalagi (= belac) može da skače i trči kao dete. Kada hodaju, oni vuku svoje noge i tela kao da stalno nose neki teret. Oni to poriču i kriju svoju slabost govoreći da su trčanje, rvanje i skakanje ispod dostojanstva ponositog čoveka. Ali, to je samo izgovor, jer njihove kosti brzo postaju teške i krute, a sreća napušta njihove mišiće. Njihov posao ih osuđuje na smrt. Svaki njihov “posao” nosi sa sobom situ (kletvu) koja uništava život. Situ koja im šapuće slatka obećanja, dok u isto vreme isisava krv iz njihovih tela.
U Evropi ima više ljudi sa sivim licima, nego drveća na našim ostrvima. Razlog tome je što u svom radu ne pronalaze nikakvo zadovoljstvo, što im taj posao proždire svu sreću i ne dopušta da urade bilo šta za sebe, iz čistog zadovoljstva, makar neku sitnicu. Zato u srcima svih Papalagija koji rade tinja mržnja. U njima živi nešto poput okovane životinje, koja se stalno otima, ali koja ne uspeva da se oslobodi. Ispunjeni mržnjom i zavišću, oni stalno upoređuju svoje poslove. Govore o vrednim i manje vrednim poslovima, iako nijedan od tih poslova ne obavlja ništa do kraja. čovek nije samo ruka ili noga. On je sve to zajedno. Tek kada sva njegova čula i udovi rade zajedno, njegovo srce može da bude zdravo i veselo. Umesto toga, kod njih je samo jednom delu dopušteno da živi, dok sve ostalo ostaje mrtvo. To stvara zbunjene, bolesne i očajne ljude.
Život Papalagija koji rade je košmar. Oni to ne shvataju i kada bi mogli da me čuju šta govorim sigurno bi me nazvali budalom, jer sudim nešto o njima, a da nikada nisam imao neki posao, niti jedan jedini dan radio poput nekog Evropljanina. Ali, nijedan Papalagi ne bi mogao da nam objasni zašto bi trebalo da radimo više nego što to Bog od nas traži, tj. samo onoliko koliko je potrebno da budemo siti, da imamo krov nad glavom i da uživamo u pripremanju gozbi na seoskom trgu. Naš rad nazivaju prostim, a za nas kažu da nam nedostaje trgovačka veština. Ali, zato svaki pravi muškarac sa naših ostrva obavlja svoj posao sa radošću, nikada s tugom. Kada bi bilo suprotno, ne bi radio uopšte. To je ono što nas čini drugačijim od Papalagija. Kada priča o svom poslu Papalagi se uvek žali, kao da mu neki teret lomi kičmu. Naši mladići odlaze na polja taroa nadpevavajući se sa devojkama koje peru svoje suknje u svežem potoku. Veliki Duh sigurno ne želi da naše kose posive zbog nekog posla, niti da se vučemo okolo poput morskih puževa iz lagune ili da se gegamo kao žabe po suvom. On želi da sve svoje poslove obavljamo ponosno i uspravno, da ostanemo ljudi, srećnih očiju i gipkih udova, zauvek.”
Prvi put objavljeno na nemačkom, početkom
1920-tih, zatim na holandskom 1929. i na engleskom 1971, u izdanju Real Free Press.
Originalno izdanje je priredio Eric Scheurmann, nemački antropolog i lični prijatelj poglavice
Tuiaviia. Preuzeto iz Anarchy: A Journal of Desire Armed, #17/ fall-winter/ 1988-89.
prevod: Aleksa Golijanin
“Moji mladi ljudi neće nikada raditi. Ljudi koji rade ne
sanjaju, a mudrost se
Čak se i gosn.sandman složio, pred oproštajni koncert sa gore napisanim...dakle..
