krivudavim putem izašli smo na proplanak. bilo nam je potrebno par minuta da se oči naviknu na količinu svetlosti. ponovo smo disali punim plućima, mirise mahovine i trulog lišća nadjačao je miris cveća, svež miris trave i zujanje pčela... život.
predivno mesto za predah.
posle dugog pešačenja kroz gustu četinarsku šumu, naša mala planinarska grupa, zaslužia je ovo divno mesto za odmor. čistina je bila pravilno kružnog oblika, kao da je omedjena ogromnim šestarom, a da je zatim sa nje uklonjeno drveće. iznenadjenje je bilo u toliko veće jer se na sred proplanka nalazio ogroman, stari bunar... niko nije očekivao takav planinski dar... skinuli smo rančeve i potrčali ka njemu.
tek na par koraka shvatili smo, u čudu, da je širok gotovo četiri metra. ogradjen niskim kamenim zidom koji gušterima služi za sunčanje.
možda ima vode... i par kamenčića poletelo je, bačenih u ždrelo sa namerom da odredimo njegovu dubinu... no, ništa se nije čulo. kao neko ko se u svemu mora isticati pronadjoh veliki kamen, bacih ga i nagnuh se duboko, glavom unapred, potpuno se zagnjurih preko ivice osluškujući....
i dalje ne znam... kao da me je neka sila povukla. gladak i klizav kameni zid, iskopneli malter koji se potrošio pod prstima... pa vrisak, užasnuto lice prijateljice sa druge strane oboda.... pa mrak, zaprepašćenje, užas... i ponovo vrisak, moj? njen? još uvek mi odzvanja u ušima...
dubina me je usisala...
svake sekunde padao sam brže. zatvorio sam oči, stegao zube i usne.
misao... možda je dole voda, možda ću se ipak spasiti. svakog trena sam očekivao udarac.
pokušao sam da se domognem zida, zaplivao kroz vazduh ne bi li usporio pad... bezuspešno.
bog! bože, ako te ima pomozi mi sada...
samo nek je dole voda, neka pljusnem, nekako će me izvući...samo da preživim ovo...
bože pomozi mi... nikada više, nikada više neću praviti gluposti, promeniću se potpuno... samo mi sada pomozi...
sklopio sam ruke u molitvi na grudima... suze su slivale u uši, ostajale su iza mene... dok sam tonuo, u sve gušću tminu.
***
da li sam već mrtav?
brzo sam opipao svoje lice... sve je tu, nos, usta, kosa... i telo, noge, trbuh...
širom otvorih oči i ugledah tračak svetlosti, kao daleku zvezdu na potpuno crnom nebu...
padam i dalje, i shvatih da sada padam okrenut ledjima na dole, i da je ta tačka u stvari otvor, i da je iznad, gore nebo. da li sam mrtav? da li sam se prežalio?
bože, bože... nisi me spasao. sada bih se već razbio i u paperje da padnem.
kada ti je već toliko stalo uzmi me. i ponovo počeh da se molim, ovaj put ne za spas, nego za prijem. nisam mnogo grešio mada nisam ni neka velika dobra napravio.
sada znam i da mogu, bilo bi drugačije...
***
sanjao sam da padam. i uspeo da se probudim, ali padao sam i dalje. ovaj put budan. padao u beskraj. brzo sam sebe naterao da ponovo zaspim, misleći da se ipak nisam probudio stvarno i da je to budjenje bilo tek deo sna. zaspao sam i san se nastavio na istom mestu.
ovog puta,- rekao sam sebi – probudićeš se u realnom svetu. u svetu u kom pad traje, ne više od nekoliko sekundi, pa padao sa stolice ili sa mosta.ponovo sam se probudio uz huk.
padao sam...
ne znam ni jednu crkvenu molitvu, čak nisam vernik, no reči su same potekle, obične ljudske reči: svakog trena sam ti sve bliži i budi prema meni blag... oprosti za sve loše što sam uradio i za dobro koje nisam.
dugo sam još gledao daleki tračak svetla
a onda ponovo umoran od svega sklopio oči.
tada prvi put nisam bio svestan da padam.
sanjao sam svoj dom
i osetio u snu njegovu sigurnost i toplinu
a onda nevreme
i jak vetar i njegov huk
koji se pretapa i postaje urlik
koji ruši tavanicu
svojim telom pravim potporu poslednjem zidu
koji se raspada
cigla po cigla nestaje,
i ostajem sam u pustoši.
***
ponovo me je probudio šum... da li sam već mrtav? i koliko dugo. ponovni ritual opipavanja svog tela... i ponovo zaključak da sam živ. čudno je...
sećam se čoveka kome je eksplozija, tačnije geler odsekao glavu. srce je verovatno koji sekund kasnije prestalo da kuca, ali palac na njegovoj čvrsto stegnutoj šaci nije mirovao. čas bi se savio, čas ispravio, kao da nam je poručivao – sa mnom je sve ok. ogrebotina samo... bez brige, ništa iz čega se neću izvući. i dok je živac igrao svoju poslednju ulogu, nikome od vojnika na pamet nije palo da je čovek odavno mrtav. poslednji položaj je bio – palac ispravljen i tu je sve stalo. ne brinite, sve je ok.
a bog? bog nas zaobilazi. neke u većem, neke u manjem luku.
čini mi se da je ipak ostao na proplanku, sa mojim prijateljima. sećam ih se... jednog po jednog. sećam se svojih roditelja, svog detinjstva... još jedan dokaz da sam živ...
***
odavno više ne vidim sjajnu tačkicu... moju srećnu zvezdu.
i više ne razmišljam o padu kao nečem konačnom.
bez nade, bez vere da se mogu spasiti, ali ono što je zanimljivo, i bez toliko straha.kao da su sva ta osećanja izgorela u meni prvih dana...čak se polako navikavam i na šum vetra, na trenutak mi se učini da u stvari lebdim
odavno više ne razmišljam o životu pre pada.
osnovni nagoni teraju na akciju. sećam se kada sam prvi put osetio žedj. tada sam se i prvi put nasmejao, prvi put od trenutka pada. bio sam žedan u sred bunara.
ali neću vas zamarati načinima.
mogu reći da sam naučio da se krećem, smešno je reći da letim. u padu se, sa hrapavih zidova bunara, može svašta skinuti. mahovina je vlažna i pitanje vode sam time rešio...
živ čovek se na svašta navikne... i tako je kako je. žao mi je samo što sam svoj ranac ostavio na proplanku... kako bi mi samo koristile neke stvari iz njega. no, čega nema...
ni ovaj mrak mi više nije strašan.
ponekad mi kroz glavu proleti, da u sledećoj sekundi mogu biti smrskan strašnim udarcem... ali navikao sam na tu misao, kratak napad straha i.... prodju takve misli i osećaji, naučio sam da živim sa tim.
evo npr. čak sam počeo voditi računa i o higijeni. od gajke kaiša napravio sam britvu koju oštrim lagano je prislanjajući na zidove. baš sada ste me uhvatili kako se brijem i zviždućem...
vaš prijatelj voja
leta gospodnjeg... čini mi se još uvek 2011.
..... čekajući da mi dno padne na glavu
