treći deo

- zašto ja ? šta hoće od mene ? – pitala se – i da li sam ja normalna ?
setila se zatim reči, malog saveta koji joj je njena majka dala, kada je sanja preuzela kormilo firme – prepoznaj šansu i iskoristi je. nećeš ih imati mnogo, ni u poslu ni u životu...
spremajući se da se nađe sa milenom vodila je burnu unutrašnju prepirku, sama protiv sebe. njene slutnje i njeno predosećanje govorili su – ne, ovo nije moja igra.
izvod sa stanja na njenom računu govorio je – novac je tu... – i ne samo novac. tu je i referenca, tu je i ulazak u poslovne kružoke, tu su poznanstva koja znače... ne stepenicu gore nego čitav sprat, ne korak u napred već veliki skok - zar nisam sve vreme čekala ovakav posao? zar sada da se povučem?
sve dileme je prekinula zvonjava mobilnog telefona, i veseli glas milene – hajde sanja, ispred zgrade sam, požuri ovde se ne mogu parkirati... sivi mitsubiši kolt...požuri molim te...
tokom vožnje prema aerodromu sanja se potpuno opustila.
milena je bila vesela, no daleko od bilo kakve naivnosti. sanja je ispred sebe imala ženu u ranim tridesetim, crne kose, izuzetno lepih crta lica, punih, senzualnih usana... tip žene koji se za par minuta, od devojčice koja voli da zadirkuje dečake iz razreda, može pretvoriti u fatalnu zavodnicu. vozila je brzo.
dobro... hoćeš li mi reći ko je ta zagonetna dama ? – upita sanja.
milena pokaza na zadnje sedište na kojem je bila knjiga, sanja je uze : index of shadows – ethel greywolf.
još uvek ne shvatam...- reče i prelistavajući knjigu pronađe poglavlje – umetnost snova aboridžina.
dakle ukratko – progovori milena – dama je pisac. dolazi da napiše knjigu o hmm... običajima u istočnoj srbiji. na raspolaganju joj stoji jedna vila koju smo za nju rezervisali i koju ćemo joj zajedno pokazati. sve je ispalo isuviše brzo... ukoliko naša dama bude imala primedbi, organizovaćemo manje uređenje prostora a nju privremeno smestiti u hotel.
zamoliću te da ni na jednu primedbu ne daješ odričan odgovor...sve potvrdi i tvoj honorar neće izostati.
sanja sva prebledela nije čula ove reči. jedna ilustracija iz knjige se pomerala jasno pred njenim očima. zmaj, savijen u krug, koji u ustima drži svoj rep pomerao je donju vilicu.
milena vide prebledelu sanju i uze joj knjigu, sklopi je i spusti na zadnje sedište. zvonko se nasmeja i upita – draga moja.. kako si spavala noćas ?

na aerodromu, sanja je ostala u kolima, njena nova drugarica otišla je da dočeka i dovede gošću. knjiga je i dalje ležala na zadnjem sedištu, ali sanja se nije usuđivala da je dotakne. povremeno bi se okretala samo da ustanovi da je još tu... činilo joj se kao da će nestati a zatim se pojaviti otvorena ispred njenog nosa. zmaj bi tada trebao da iskoči iz stranice i ujede je za isti. sanja bi se zatim ponovo okrenula da pogledom, ispod oka,  ustanovi položaj knjige. vreme je prolazilo sporo, razvlačilo se i teglilo poput žvake na vrelom asfaltu. nije mogla da dokuči da li zaista čuje pesmu zrikavaca, ili joj se pričinjava. po ustaljenom receptu se okrenu i pogleda na zadnje sedište koje je.... bilo prazno. jeza jačine strujnog udara se pope uz kičmu izazivajući eksploziju u mozgu. ona protrlja oči i baci se preko naslona sedišta ne bi li pronašla knjigu. posle neuspelog pokušaja izađe, otvori zadnja vrata i poče da skenira svaki kutak zadnjeg dela kola.... ne nađe ništa, ali krajičkom oka vide kako se jedna senka pomera kod zadnjeg desnog točka i nestaje ispod auta. ona izađe i čučnu gledajući pod kola....opet ništa. pogledavši levo – desno ustanovi da u blizini nema nikog i zavuče se pod auto. auspuh, amortizeri, razne sajle bilo je sve što je videla... šta se dešava sa mnom ? – reče poluglasno i zagnjuri lice u garave šake...
zatim ču korake. kao paralizovana je pratila dva para nogu koji se približiše do samog automobila. zvuk otvaranja vrata i ona poče da s mukom izvlači napolje. crvena i crna u licu, prljave odeće, zbunjena kao malo puta do tada. izazvala je smeh kod dve žene koje su već sedele u kolima. milena na vozačkom sedištu i gošća na zadnjem, zadivljeno su posmatrale ovu akciju. sanja pred njima i bez reči pokuša da se očisti, međutim samo još više isprlja haljinu svojim prljavim rukama. skupi snagu i promuca - ... učinilo mi se da sam nešto izgubila...
zatim stidljivo pogleda gosta.
ethel ili enja, kako ju je kasnije predstavila milena, bila je žena kojoj je bilo nemoguće odrediti godine. mogla je imati 25... isto tako i 45. plava kosa bila je vezana u punđu, izuzetno pravilne crte lica, naočare za sunce krile su svetlo zelene oči. bež komplet, haljina i košulja. sanji su promakli pogledi koje su ove dve žene uputile jedna drugoj i lagani naklon glavom kojim se enja zahvalila mileni.
putem je saznala da je enja poreklom iz istočne srbije i da odlično govori jezik. da je između ostalog došla da upotpuni znanje o svom porodičnom stablu jer je došla do nekih novih podataka.
sve bi bilo krajnje obično da sanja nije izgledala kao da je izašla iz dimnjaka. takva je izazivala smeh pešaka i drugih putnika, u drugim kolima, na semaforima.
košutnjak je u ovo doba godine zlatan i žut. ispred vile, dve velike gomile lišća koje gradske službe nikada neće odneti. veliki bršljen obavijao je kuću.
unutra je sanju čekalo iznenađenje. spolja gledano vila je izgledala veličine nekih 300 – 400 kvadrata. sa ulaznih vrata samo prva prostorija imala je toliko. sa strana dva reda stepenica vodila su u četiri sobe. ispod i napred - kuhinja i trpezarija. po sanjinoj proceni kuća je bila dvotruko veća nego što se videlo spolja. nekada su se na tom ogromnom podijumu održavali plesovi. nameštaj je bio starinski, puno drvo. teško i masivno. nije ga bilo mnogo i sve je bilo postavljeno iskusno i sa ukusom.
draga moja... odgovara li vam – reče milena.
da... ništa nećemo dirati – odgovorila je enja.
da... ovde moja pomoć nije potrebna... još samo... htela sam da vam se izvinim, ja bih krenula kući, moram se što pre dovesti u red – najzad se osmehnula sanja.
a ne draga moja ! ova kuća je od ovog trenutka moj dom i vi morate iz nje izaći u malo boljem izdanju. isprljali ste se mojom krivicom ... tj. čekajući mene i ne mogu vam dozvoliti da takvi izađete odavde – oštro reče enja – idite istuširajte se a ja ću vam pripremiti čistu odeću. molim vas osećajte se kao kod svoje kuće. posle toga ćemo ručati... milena može li se u blizini naručiti neka hrana?
naravno – uzvrati milena – u okolini ima zaista dobrih restorana ...ja ću krenuti i dok se vi raskomotite biću tu. imate li neke posebne želje ?
ne – mrzovoljno odgovori sanja. razmišljajući o rečima milene da ne treba govoriti to –ne- pred gošćom. želela je samo da se ova epizoda što pre okonča, da se ispruži u svoj krevet, u svom stanu...upali tv, ispred sebe poređa grickalice, sipa sebi piće...
oh...nisam vas ponudila pićem – okrenu se enja sanji – može li čaša vina ? poznajete li vina ? sa sobom sam ponela jedno, zaista za specijalne prilike, a upoznavanje sa vama je zaista specijalan dogadjaj...
zatim uze jednu torbu, otvori je i iz komada tamnog pogrebnog brokata izvuče plesnivu buteljku.
to je falernsko vino – reče – kažu.. omiljeno vino prokuratora judeje pontija pilata...

o bože dragi – reče sanja u sebi kolutajući očima – ovde su svi ludi..
vino je već bilo otvoreno i sipano u čaše. enja nazdravi za dug život i novo prijateljstvo.
sanji se nikada nije desilo da iz dva gutljaja iskapi celu čašu vina...do danas.
kako je prijalo. čudesna toplota je preplavi i oseti kao da izranja iz duboke crne vode na svetlost meseca. zbunjenost nestade. zbrkane misli se središe, svaka se uklopi na svoje mesto poput rubikove kocke.
još jednom, može?
sanja odlučnno pruži ruku. crveno-tamna tečnost zaigra u čaši. osmotri je malo bolje i vide da nema nikakvog prelamanja svetlosti, niti se išta, sem tmine videlo kroz čašu. u njoj bi nestala svaka svetlost sa kojom bi došla u dodir.
polako otpi veliki gutljaj. oporo i slankasto vino koje podseća na masline, ponovo je palilo vatru u njoj. još jedan gutljaj i svetlo u sobi poče da treperi, zatim i da gasne. gust mrak iz uglova preplavi sobu. u tmini koja je progutala dan, samo dve iskre gorele su užarenim sjajem. bile su to enjine oči...

.....nastaviće se ;)

...jesen u koži
došla nam je jesen
traži, i naći ćeš u sebi...

prestao sam da hodam, odavno nisam potrčao.
tako me mrzi da kuckam po tastaturi.

kada mi kažeš - hej..ma samo pogledaj taj sajt!.......
bože... ti klikovi su mi teški i daleki kao i odlazak po cigarete

teško mi je da čekam.
ali čekam...veštačku inteligenciju ne bi li prestao da mislim.
sve je tako naporno...




 

II  deo

zvonki zvuk telefona prekinuo je san.
-halo, halo..ne...pogrešili ste...ne nije aerodrom...privatan stan...da... ništa, ništa, prijatno- sanja je zalupila slušalicu i odgegala se u kupatilo. dodir hladne vode je probudio i ona se setila da je i juče neko greškom tražio aerodrom. odmah zatim se cela sinoćna epizoda sa milenom vratila kao bumerang u tek probuđenu svest. ukus odvratnosti isprala je kaladontom. vitaminski koktel, obogaćen mineralima, još ponekim psihostimulansom joj vrati samopouzdanje. ona ne bira odeću kada je jutro takvo , izvukla je iz ormara zeleno i smeđe, i crveno, navukla odeću na telo, pozvala taxi i žurno izašla iz stana.
gotovo da je protrčala pored recepcionara na ulazu u zgradu, ali vrati se i upita da li je slučajno za nju danas stizala pošta. – da gospođo, bio sam slobodan odneti poštu u vašu kancelariju. – odgovorio je portir. bilo je to uobičajeno.
naravno, veliki crni koverat, prevučen mat plastifikacijom ležao je na njenom stolu. knedla u grlu, jeftin kineski nož za otvaranje pisama i ispred nje se, izvadivši je iz koverte, nađe gomila papira. čestitka zbog početka saradnje, izjava o dobijanju posla na tenderu (na kojem nije učestvovala) i razna prateća dokumentacija. u pitanju je bio deo unutrašnjih radova i celokupno uređenje enterijera nove poslovnice VTO banke. najvažnije je reći da je ceo posao nosio sa sobom budžet od kojeg je sanjina frizura poprimila drugačiji, raskalašniji izgled – plaćanje avansno, i obaveštenje da je polovina sume već bila na njenom računu.

- ah.. šteta što je ovo san, ovakav posao, na ma kakav način dobijen bio bi spas – rekla je sebi. zatim je sa stola izabrala jednu spajalicu, ispravila je i ubola se njome. pošto je par puta poskočila na stolici otišla je do vitrine i sipala sebi piće....  osećala je kako joj se vatrena tečnost sliva nis grlo, zatim toplinu u stomaku. najzad je bila budna.

ponovo je sela za sto. proverila je papire još jednom, besprekorno...

onaj broj neće pozvati, odlučila je, ćutaće, praviće se kao da ga nije nikada okrenula. zatim je proverila da li zaista ima uplate, elektronski pa telefonski...sve je bilo uplaćeno, baš kao što je bilo naznačeno. nervozno je počela preturati po džepovima ne bi li ipak pronašla onu posetnicu. imala je želju samo još jednom da je pogleda, ne i da pozove.
ali setila se da je karticu ipak juče bacila u nastupu besa...da,da to je zaboravila...
međutim...njena nova prijateljica nije zaboravila nju.
drrrrrrrrring !!! – milena ovde, agencija pegaz. želim da vam čestitam....

sanja je ovaj put rešila da ne gubi glavu. očekivala je agencijske uslove, procenat tačnije. novac je već kod mene... dakle, inicijativa je moja - pomisli sanja.
draga milena, izvinite molim vas – prekinu sanja izlaganje milene – zaista na prvom mestu imam potrebu da vas zamolim za oproštaj zbog mog jučerašnjeg ponašanja. znate, nisam se ponela profesionalno. i zato vas najiskrenije molim...
aaa... ne, ne, ne, - prekide milena – molim vas...ne mogu vam dopustiti da mi se izvinjavate jer sam ja ta koja se treba izviniti....
ne, ne, molim vas dozvolite mi...- ponovo je sanja upala u reč.
ne, ne mogu vam dozvoliti, jer ... molim vas saslušajte me. – milena.
sanja je pokušala još par puta da prekine milenu koja je kao na magnetofonskoj traci ponavljala poslednje izgovoreno – molim vas saslušajte me.
zatim se jednim dugim uzdahom oslobodi stresa i reče- u redu, slušam vas.

dakle ovako ... dugujem par objašnjenja. naš je posao da prepoznamo i pratimo kvalitet, koji vi nesumnjivo posedujete u svom radu. naši klijenti su takvi da zahtevaju takođe i poverljive saradnike u bilo kom poslu. imam podatak da nikada niste učestvovali u bilo kakvoj malverzaciji tipa...znate?.... novac, je tek na drugom mestu. u vašem slučaju obratili smo pažnju na vaše poslednje radove i zaključili da ste, ako mogu tako da se izrazim –naš čovek-, pardon dama. evo npr. uređenje enterijra kafea – mikrokosmos-. znate ja sam se jedno vreme bavila feng šuiem, a vi ste sve to tako precizno.....
i usledili su hvalospevi. sanja je prvih dvadesetak minuta zapanjeno i pažljivo slušala. milena je analizirala svaki njen posao. no, analize su bile tako laičke i prozaične da je nervozu zamenila ravnodušnost. kada je uvidela da je milenino izlaganje daleko od kraja, spustila je pažljivo slušalicu na sto, sipala sebi još jedno piće i prišla prozoru. od jutrošnjeg vedrog neba nije ostalo ništa. tamni, gotovo crni oblaci valjali su se nad gradom.
vrati se i polako podiže slušalicu. kao što je i očekivala milena nije prestajala da brblja međutim sada je njeno izlaganje bilo obogaćeno jedva čujnom muzičkom podlogom. sanja pritisnu slušalicu kao da će je gurnuti u uvo. muzika, tačnije škripa par tonova koji su se bez ikakvog ritma ponavljali postajali su sve jači. milenin glas se počeo u toj kakofoniji gubiti. gungula zvukova je proizvodila neprijatan i mučan utisak. alarmi koji nagoveštavaju opasnost upališe se u svesti. poželela je da spusti slušalicu kada začu još jedan glas, jedva čujan, muški. učinilo joj se da glas smušeno pevuši, ali kako je i on postajao glasniji, poput muzike, shvatila je da recituje. nesvesno baci još jedan pogled kroz prozor i vide da su oblaci formirali ogroman crni vrtlog. ni jedan zrak sunca se više nije probijao kroz olovno nebo.
i tada shvati da jasno čuje stihove :
...mrtav vetar duvao je s gora,
trudio se svemir da pokrene...
strah izroni iz mračnih dubina i preplavi je potpuno. sedela je paralizovana. nije moguće utvrditi koliko dugo, za sanju je to bila večnost. a zatim se večnost raspuče u hiljade parčića. milena je tako glasno zazviždala da se sanji učini da se cela soba ugiba pod tim zviždukom. i kao rezultat: sanja dođe sebi.od otuđenih, hipnotisanih delova tela još je zgrčena ruka držala slušalicu pritisnutu na uvo.
- pratite li me ? sigurno sam vas ugnjavila...- svi su zvuci nestali, takođe i muški glas koji je recitovao... kao da ih nikada nije bilo.

naravno da sanja nije mogla reći ništa. samo je krkljanje onom, sa druge strane žice dalo do znanja da sagovornik postoji i dalje... – krrrrkhlj –

na šta se milena zvonko nasmeja... – vi ste pravi dragulj, takva duhovitost i otvorenost. znate šta draga moja, biću i ja otvorena sa vama. podrazumeva se da mi nikakvu uslugu ne tražimo za uzvrat. na novac ne pomišljajte. procenti, ne dolaze u obzir. ali postoji način da pokažete dobru volju... da, samo malo dobre volje...
sa druge strane sanja se reanimirala ruskom merom žestokog pića. još uvek nije bila u stanju da misli složi u rečenicu ali odgovori tipa da i ne bili su izvodljivi.
da? – progovori, metalnim glasom.
ah...divni ste...evo kako stoje stvari. sutra će u beograd doputovati jedan naš poslovni saradnik... da napomenem, veoma bitan saradnik. želela bih da vas lično upoznam, a potom da vas upoznam i sa njim. da li ste slobodni sutra da zajedno dočekamo... ah, nisam rekla ni to ...na neki način vašeg kolegu, zato bi bilo zanimljivo upoznati vas. – veselo je govorila milena.

sanja je shvatala... podvodači - pomislila je. polako joj je postajalo jasno.
hipnotizeri i makroi...
a onda se potrudila svim snagama da sabere misli i progovorila je – ja vam se zahvaljujem. posao koji ste mi poverili biće korektno urađen. ali, nova poznanstva na takav način... ne. to definitivno ne.
zvonki smeh milenin još jednom se začu iz slušalice – oh, izvinite, šta mi je danas. ja sve pričam kao da je u pitanju muškarac, ali ne, reč je o saradnici, ali u isto vreme i o značajnom poslodavcu...videćete to je jedna izuzetna dama.
odgovor je ovog puta izostao. sanja je povrativši kontrolu, nad svojom zgrčenom rukom, sipala sebi još jedno piće.        nastaviće se... :))))

moze malo zike ? ...  mooooze :)))

                                   

proteklih meseci sanji je bilo izmaknuto tlo pod nogama. mala porodična firma –fenix- koja se bavila uređenjem enterijera bila je pred krahom. sanja se osećala posebno odgovornom jer od kada je stala na njeno čelo, i to pre nekih godinu dana, stvari su ubrzano krenule lošim tokom. poslednja poseta » finansijske «, i kazna zbog neuplaćenog socijalnog i penzionog osiguranja, za koje novca jednostavno nije bilo, označili su trenutak konačnog i dugo odlaganog izbora, staviti stan pod hipoteku krvopijskim bankarima ili zatvoriti firmu.
no, sanji se jutros smešio još jedan problem. taj problem je bio izuzetno prijatan i markantan, visok oko 190cm, uglađenog ponašanja, mladić iz agencije – pegaz, grafičke komunikacije i marketing -. sanji su bile potrebne nove vizit karte, agencija je bila u istoj ulici gde i njena kancelarija. svratila je u prolazu, samo da pogleda uzorke i raspita se o ceni, kada je ovaj, po njenom mišljenju nepotreban i opterećujući susret, zatekao potpuno nespremnu. moram se skoncentrisati na posao – govorila je sama sebi ... no nije imala šta raditi. pila je svoju drugu kafu od jutros sedeći u kancelariji, listajući ponuđene uzorke...misli su joj stalno bežale novom poznaniku. iz sanjarenja joj je pažnju privukla jedna kartica, potpuno različita od drugih. imala je -teške gravure-, crna podloga bogato ukrašena zlatotiskom. sanja je izvuče iz portfolija i stavi na dlan. učinila joj se posebno i nesrazmerno teškom u odnosu na veličinu. nije stigla pročitati šta na njoj piše kada zazvoni telefon. - izvinjavam se...aerodrom beograd ? – zvučao je nesigurno ženski glas. posle odričnog odgovora sanja spusti slušalicu i od iznenađenja poskoči na stolici ... u njenoj ruci, ležala je sasvim obična siva vizit kartica. prostačkom veličinom fonta, najgluplja rečenica koja se mogla na jednoj vizit karti naći poručivala je – rešite svoje probleme jednim pozivom. milena -, i ispod broj telefona. sanja poče da pretura po stolu, prvo koliko toliko staloženo, da bi kasnije histerično počela da baca stvari sa njega tražeći onu karticu koju je prvi put videla.
nije je pronašla. - počinjem da ludim – pomislila je – stres, da, stres... kada mi dan ovako počne, najbolje je častiti sebe begom kući, i to odmah -.
zaspala je pola sata po ulasku u stan i probudila se uveče. pomislila je kako će okrenuti dan u noć, kao kad je jednom davno, dok je izlazila u klubove, živela noćnim životom. u nedostatku bolje ideje skuvala je kafu i sela očajna za sto. potrebna mi je cigareta – pomisli, ode do mantila okačenog u predsoblju i zavukavši ruku u džep, zajedno sa paklicom mentol cigareta izvuče i jeftinu vizit kartu. – odakle si se ti samo stvorila ? – reče, osmehnuvši se ironično.
- rešite svoje probleme jednim pozivom...milena...- čitala je naglas paleći cigaretu. rešite svoje probleme...ponavljala je ispijajući gorku i tamnu tečnost iz šoljice... pošto je poslovnu pratnju kao mogućnost odbacila, pomislila je ili su ulošci ili nekakav novi super deterdžent. u ovo vreme, malo je verovatno da je i portir, odnosno čuvar ukoliko ga ima budan. hajde da ga malo razbudim i usput rešim dilemu...krilca ili super izbeljivač...- nasmejala se sebi samoj zbog dokonosti, i okrenu broj. bilo je kasno, bila je mala verovatnoća da će se bilo ko javiti. bilo joj je dosadno...
- halo, izvolite milena ovde – javi se zvonak ženski glas, nimalo bunovan ili mrzovoljan. sanja se iznenadi ovom poslovnošću. za trenutak je razmišljala da li uopšte da se javi, ili da spusti slušalicu... no, iznenadna radoznalost pobedi.
- izvinite,- promuca – sanja ovde... pronašla sam vašu posetnicu... zainteresovala se, da li bi bili ljubazni da mi kažete nešto više, čime se bavite... i kako rešavate probleme...? – zamalo pa se nasmejala dok je pitala poslednje pitanje.
- draga sanja samo sekund...- zatim je usledilo par sekundi pauze, jasno se moglo čuti tipkanje po tastaturi, zatim se javi isti glas – sanja jovanović ... firma – fenix- ... heh, ne stojite baš slavno... no ništa što se ne može popraviti. ukoliko se odlučite za saradnju sa nama ja ću biti vaš agent. napominjem da će prvi rezultati buduće saradnje biti vidljivi već sutra.
sanju prođoše žmarci, zatim savlada svoju zbunjenost koju zameni ljutnja...
- molim vas....odakle vam moji podaci ? maa...kako znate da ne stojim baš slavo !? šta vam to znači ? vi se šegačite sa mnom !!!
- napominjem i to da ste vi pozvali ovaj broj, kao i to da se treba skoncentrisati na posao. informacije su naš posao, i tu nema razloga za ljutnju. zapanjićete se koliko toga znamo i možemo, i sve to će biti stavljeno u službu vašeg napredka i napredka vaše firme. ne opterećujte se previše time. – reče ženski glas. zvučao je krajnje smireno ali i optimističan, na neki čudan način veseo...

- kako ste znali da ću ja pozvati !!?? – već dobrano besna vikala je sanja.

- naše je da znamo... – mirno je odgovorila milena.

- ma čime se vi bavite !!?? – sanja

- molim vas smirite se. prvi znak našeg nove prijateljske saradnje naćićete sutra u koverti na vašem radnom stolu. inače se bavimo unapređenjem poslovne saradnje, izradom planova za razvoj malih i srednjih preduzeća, astrologijom, numerologijom i vudu magijom. – smireno milena.

- molim !!??? – vrištala je sanja.

- naravno šalim se za poslednje tri stavke. – reče milena.

- vi !! vi !! uznemiravate poštene ljude u ovo doba!!! samo nešto probajte !!! – vrisnu sanja  i besno zalupi slušalicu.

onda se seti da je ona ta koja je pozvala. ta misao bi poražavajuća i ona je brzo potisnu...

kakvih manijaka sve ima – pomisli i iskopa iz torbice dva bensedina. za sat vremena je spavala blaženim snom.     ..nastaviće se...

dakle pin up.
pin up nastaje negde '20 godina prošlog veka. kao početak računaju se ilustracije za petparačke detektivske, krimi romane. umetnici poput george petty, alberto vargas napravili su kalendare koji su krasili zidove mnogih garaža i radionica tog vremena.

II svetski rat... i pin up doživljava pravi boom. malo je savezničkih aviona ( ako ne računamo ruse koji su saveznici...jel? ) koje nisu krasile slike rite hejvort ili beti grejbl.
'50 i '60 pin up dobija svoje mesto u svetu umetnosti a magazin playboy propagirajući svoj način života, objavljuje slike devojaka čije su fotografije logičan nastavak prvih pin upova.
takodje, tih godina pin up postaje tvrdji i mračniji. najčuvenija ikona pin upa bettie page unosi elemente fetišizma i blagog S/M – a         ...zlatno doba pin up-a.

'70, pred napadom pornografije izgleda kao da će pin up u istoriju, no '80 novi umetnici, kao recimo dave stevens, vraćaju ovu podkulturu u život.

poslednjih godina, razvojem interneta, pin up uzvraća udarac anoreksičnim i silikonskim sex simbolima i super modelima, treba pomenuti oliviu de berardins i hajime sorayamu.

dakle pin up itekako živi i dalje. ;)

pre neki dan ...
na buvljaku ispod tone prašnjavih cincilatora i neverovatnih drangulija svake vrste, iščeprkao sam veličanstveni, od milja nazvani, samo - ZX -. negde na dnu gomile visoke do prvog sprata obližnje zgrade zasija gumeno dugme - CAPS SHIFT -, ja uskočih na glavu, kao u more i...... platih 100 kinti i pobegoh.
htedoh reći da sam oduvek bio spectrumovac zarobljen u čipu komodorovca. no nemojte misliti kako mog starog drugara commodora stavljam u zapećak ! a ne...nipošto...
samo..prva ljubav je prva ljubav...
i znate li šta mi je otpevao kad sam ga doneo kući !!!???

snimio sam poslušajte...
spectrum peva
evo i par sličica čisto da se neki podsete..

da ipak krenemo od deke...



čuveni deka...mislim da bi popunio svu memoriju ovom slikom...ima nas dakle...



moje novo chedo

i moj stari ratni drug



evo još malo da ne misli da ga zapostavljam



ajd i pixies pa nek ide zivot

Papalagi

Tuiavii ili Tiavea, samoanski poglavica

Tek po neki odrasli Papalagi (= belac) može da skače i trči kao dete. Kada hodaju, oni vuku svoje noge i tela kao da stalno nose neki teret. Oni to poriču i kriju svoju slabost govoreći da su trčanje, rvanje i skakanje ispod dostojanstva ponositog čoveka. Ali, to je samo izgovor, jer njihove kosti brzo postaju teške i krute, a sreća napušta njihove mišiće. Njihov posao ih osuđuje na smrt. Svaki njihov “posao” nosi sa sobom situ (kletvu) koja uništava život. Situ koja im šapuće slatka obećanja, dok u isto vreme isisava krv iz njihovih tela.

U Evropi ima više ljudi sa sivim licima, nego drveća na našim ostrvima. Razlog tome je što u svom radu ne pronalaze nikakvo zadovoljstvo, što im taj posao proždire svu sreću i ne dopušta da urade bilo šta za sebe, iz čistog zadovoljstva, makar neku sitnicu. Zato u srcima svih Papalagija koji rade tinja mržnja. U njima živi nešto poput okovane životinje, koja se stalno otima, ali koja ne uspeva da se oslobodi. Ispunjeni mržnjom i zavišću, oni stalno upoređuju svoje poslove. Govore o vrednim i manje vrednim poslovima, iako nijedan od tih poslova ne obavlja ništa do kraja. čovek nije samo ruka ili noga. On je sve to zajedno. Tek kada sva njegova čula i udovi rade zajedno, njegovo srce može da bude zdravo i veselo. Umesto toga, kod njih je samo jednom delu dopušteno da živi, dok sve ostalo ostaje mrtvo. To stvara zbunjene, bolesne i očajne ljude.

Život Papalagija koji rade je košmar. Oni to ne shvataju i kada bi mogli da me čuju šta govorim sigurno bi me nazvali budalom, jer sudim nešto o njima, a da nikada nisam imao neki posao, niti jedan jedini dan radio poput nekog Evropljanina. Ali, nijedan Papalagi ne bi mogao da nam objasni zašto bi trebalo da radimo više nego što to Bog od nas traži, tj. samo onoliko koliko je potrebno da budemo siti, da imamo krov nad glavom i da uživamo u pripremanju gozbi na seoskom trgu. Naš rad nazivaju prostim, a za nas kažu da nam nedostaje trgovačka veština. Ali, zato svaki pravi muškarac sa naših ostrva obavlja svoj posao sa radošću, nikada s tugom. Kada bi bilo suprotno, ne bi radio uopšte. To je ono što nas čini drugačijim od Papalagija. Kada priča o svom poslu Papalagi se uvek žali, kao da mu neki teret lomi kičmu. Naši mladići odlaze na polja taroa nadpevavajući se sa devojkama koje peru svoje suknje u svežem potoku. Veliki Duh sigurno ne želi da naše kose posive zbog nekog posla, niti da se vučemo okolo poput morskih puževa iz lagune ili da se gegamo kao žabe po suvom. On želi da sve svoje poslove obavljamo ponosno i uspravno, da ostanemo ljudi, srećnih očiju i gipkih udova, zauvek.” 

Prvi put objavljeno na nemačkom, početkom 1920-tih, zatim na holandskom 1929. i na engleskom 1971, u izdanju Real Free Press. Originalno izdanje je priredio Eric Scheurmann, nemački antropolog i lični prijatelj poglavice Tuiaviia. Preuzeto iz Anarchy: A Journal of Desire Armed, #17/ fall-winter/ 1988-89.
prevod: Aleksa Golijanin

“Moji mladi ljudi neće nikada raditi. Ljudi koji rade ne sanjaju, a mudrost se objavljuje u snovima...” — Smohala (pleme Vanapam, današnja država Vašington).

Čak se i gosn.sandman složio, pred oproštajni koncert sa gore napisanim...dakle..

 

A Scanner Darkly

po sjajnom romanu filipa dika...sjajan film. čak i jligavi keanu ne smara...
pošto je roman jedan od omiljenijih, bio me je stra'  kako će ispasti film...još kad sam čuo da keanu igra glavnu ulogu...idi....
no ipak je ispalo dobro, hoću reći sjajno.
ovaj film...pod obavezno!

miting uspeo iako vlada nije pala. šta reći sem bilo je krasno i divno...slike uvek govore više od reči pa.....evo ih :



ksenix pokazuje svoje neverovatne glasovne, jezičke i udaračke sposobnosti



dok radee svira i peva.



onda malo on..gosn samojedino u pevajućoj i svirajućoj akciji



radee koristi priliku da obljubi bibu



mira i njen zagonetni smešak



bibin zagonetni osmeh..takodje



radee opet svira...mira je opet videla duha



gosn mirin muž se dokopao daira i pita ksen : jel mala..kako ćeš sada da lupaš?
ona odgovara : ček da popiješ još jedno pivo...



jako sam stidljiv...izvinite...



i na kraju večeri..svo smo se podmladili...sem radeeta i samojedinog. na mene je ovo divno veče uticalo najviše...procenite sami, eto me do radeeta u crvenom dresu (ipak će biti da je samojedino junior)...ciao !!!



radee je ipak postao svetac

...

ako jezike čovečije i anđelske govorim a ljubavi nemam, samo sam zvono koje zvoni.

i ako imam svu veru da gore premeštam, a ljubavi nemam, ništa sam.

ljubav dugo trpi, ljubav ne zavidi, ljubav se ne veliča. ne čini šta ne valja, ne traži svoje, ne srdi se, ne misli o zlu. sve snosi, svemu se nada, sve trpi.

ljubav nikad ne prestaje. i ako jezici umuknu, i ako razuma nestane.

jer nešto znamo, i nešto naslućujemo. kad dođe savršeno, onda će prestati što je nešto.

kada sam bio malo dete, kao dete govorih, kao dete mislih. kad postadoh čovek, odbacih detinjstvo. tako sad vidim kao kroz staklo u zagonetki, a onda ću licem k licu.

i sad ostaju vera, nada, ljubav, ovo troje. ali je ljubav najveća među njima.

                                                                    iz poslanice korićanima prve