MOJ LJUBLJENI KOMPIĆ

Što vam je to čudna igračka.

Sa njim se može sve i ništa.Ono SVE se odnosi na ono kad je dobro raspoložen, pa sa njim brljate po svetu, ili kad nečeg ne možete da se setite, možda i zato što to nikad niste ni znali. E, tu je on tata-mata, sve zna i sve može.

Ali kad ga spopadnu neke bube...Tako iz čista mira odbija nešto da radi. Onda se opet sam isključi, ili posle dva sata tipkanja, samo to sve prebriše i jos onako bezobrazno pita: yes-no? Jeste, kuckala sam dva sata da sad ti sve prebrišeš! Da poludiš!

Onda jurnjava, naći neku žrtvu da popravi, nekog ko stvarno nešto zna, a ne ko samo misli da zna.

Pokušavala sam i sama. Jednom kažu, sigurno ti je ušao virus. Virus? E, to vec znam. Gledam one rupice, gde da mu gurnem antibiotik, da ne dodje do većih komplikacija, i mislim da li na 6, ili 8 sati. Čekaj, idem na sigurno, prvo ću sve viruse da uništim alkoholom.

Napravim ja, alkohol  za dezinfekciju, uzmem vatu, i celog ga baš dobro prebrišem.

E, videćeš sad, virusu jedan, nijedan. Čekam ja, šipak, ne vredi, neki čudan virus, ne boji se ni alkohola.

Čuvala sam neka dokumenta, tudja, to se čuva više nego svoje, kliknem nešto da ubacim još...gde to uradih...ode u neki Recycle Bin. Bin ne bin, ja ne mogu da ih izvadim, nema ni ono yes, da mu tražim natrag, ne da , pa to ti je.

Šta ću pozovem nekog iz servisa, odnese on onu veliku kutiju, to mi je kao neko srce, kaže. Sutradan, radi kompić, nije da ne radi, ali...Cirkus u njemu, ništa ne mogu da nadjem. Pošta netragom nestala, neke slike, meilovi, posebno važni....ništa....

Posle su me pitali, jesi li sve snimila? Pojma nemam, za svaki slučaj, energično kažem da nisam.

Šteta!

Kakva šteta, šta to nisam uradila?

Ćutim ja i ne mudrujem previše. Šta bi, bi.

Tako ja izgubih, šta izgubih, a sad moram sve iz početka, ne znam samo da li da ponovo pišem pisma, ili da živim život......