DUGA NOĆ

Noć.

Duga, tamna….

Noć neizvesnosti…

Noć života i smrti…

A počelo je sve bezazleno, rani zimski dan, ili bolje kasni jesenji. Poziv na neku večeru u nedodjiji, tek da se ne sedi u kući i gleda TV.

Jesen se opraštala, crveni ruj kupao se ne zadnjim sunčevim zracima. Planina je gorela spektrom boja, vatreno crvena, zelena, žuti tonovi jeseni. Priroda je skidala svoju letnju haljinu i pripremala se za dugu, hladnu, planinsku zimu.

Put je vodio ka izvoru rečice, koja je bila sve manja i manja, a kapljice vode skačući sa kamena na kamen belinom pene kao da su najavljivale skorašnju belinu snega.

Stigli smo na cilj.

Ispred kolibe roštilj, unutra kamin.

 Uskoro smo zaboravili na put. Našla se tu i gitara,neko je znao da peva, a svi su mislili da što više viču, biće lepše. U kaminu je pucketala prava vatra i obasjavala vesela lica.

Nismo čuli šum vetra koji je bacao grane na krov kolibe, previše smo galamili, desetak ljudi mogu da naprave dosta buke.

Tresak vrata.

Olujni vetar sa pahuljicama snega zapljusnu kolibu.

Izbezumljeni glas muškarca:

Moje dete...u nesvesti je....ima šećer....ne znamo šta je uzelo....

Pogledali smo se. Znali smo sve i ništa. Imali smo sve i ništa.

Čovek nas nije razumeo. Mislio je da je spasen dolaskom do nas.

Niko se nije usudjivao da krene. Ne, na zbog snega, koji je vejao i pretio da nas uskoro sve zaveje. Imali smo malo znanja, po 10 prstiju i samo nadu u neku sreću.

Zovimo ih M i N, pošli su u neizvesnost.

Dete je ležalo u sobi, bledo, teško je isprekidano disalo, hladno, oznojeno. 4 godine. Samo 4 godine. Krupne crne oči se na trenutak otvoriše, pogledaše sa nerazumevanjem pa se ponovo zatvoriše.

Majka nema, skamenjena. Otac okreće neku kapu u ruci.

Pogledaše se. Bez aparata da se odredi šećer, može se pogrešiti samo jednom. Knedla u grlu. M  hvata devojčicu za ruku, jeste, hladna je, nije vrela,meka, suva. Srce joj dobuje, hoće da iskoči. Okreće glavu ka N, ali on skreće pogled. To nije moj posao, šapuće panično M. Bojim se.

U lekarskoj torbi insulin i glukoza. Jedno donosi smrt, drugo život.

Koma...Koje vrste?

I M odlučuje, pruža N-u glukozu, nemo pitanje očima, a onda N traži venu na maloj ruci, i tečnost polako utiče u telo devojčice. Spas ili osuda?

U ruci spreman špric sa insulinom, sad treba napamet dozirati, ako bude vremena....

Minuti prolaze, dete počinje pravilnije da diše, i onda crne oči se otvoriše...

-Žedna sam?

Oči se ponovo zatvoriše, a onda širom otvoriše. M se smeje. Majka plače. Otac jos uvek okreće onu kapu, ali nekako drugačije....

Zora se približava....zora života....