KONJ

Uvek sam volela konje, šta volela, obožavala.

Mislim da je to jedna od najlepših životinja. Divlji mustang, zar ima nešto lepše od konja u trku? Konj koji se propinje, konj pun snage, rže...

Koliko god mi se dopadao, nisam ga mogla dobiti kao kućnog ljubimca... Sve možete držati u soliteru, psa, mačke, ribice, ptice, neki  imaju i zmije, a neki, čula sam, čak i krokodile....to, ipak, ne bih želela...ali konja?

Kao malu, moji su me večito vodili na izlete. Nisam znala da hodam, a puzanje me nikad nije privlačilo. Dok su oni, mirno ćaskali, sa pašnjaka je dogalopirao prelepi pastuv. Uhvatila sam mu se za rep, podigla, i zakoračila. Moji su sedeli u šoku, a ja sam ponosno gledala. Pastuv je samo okrenuo glavu da proveri da to nije neka dosadna zunzara, i nastavio da pase.

Kako je prvi moj korak bio na repu konja, tako sam kasnije često bila na repu dogadjaja.

Hipodrom je postao moja druga kuća. Uživala sam gledajući konje, njihove trke, pobede, povratak u štalu, senjanje, dok se ti ne oznojiš, a konj postane suv.

Nekako svi volimo da gledamo trke konja, njihovu snagu, moć. Ne razmišljamo šta se sa konjima dešava kasnije. Konj, kako konj, ni on ne razmišlja, a i kad bi imao neke želje, ko bi ih uslišio?

Neki konji postanu zvezde hipodroma, neki se takmiče sa automobilima vozeći fijakere i vraćajući nas u neka davna vremena.

A onda...opet različite sudbine. Nekima se život večito produžava u potomcima, isto tako rasnim, plemenitim, lepim, životnim, neki iz fijakera predju na taljige razvozeći otpad po zabitima. A šta mislite koji završe u prodavnicama mesa na pijaci, gde piše „sve od konja“...

Pišem li ja to još uvek o konjima?....