5.
Mobilni. Oliver.
-Barbara, potrebno mi je da neko dodje, hitno, zbog hiruške intervencije, i da ponese sav potreban materjal. Vi ste završili sa vakcinacijom?
-Olivere, znaš da nema nikoga. Tražiš da dodje neko peške u sam centar zaraze i da se možda nikad ne vrati.
-Ne peške, na konju, smejao se Oliver, prvo kolima, pa na konju.
-Pokušaću, uzdahnu Barbara.
Zamotana prilika, sa velikom torbom, je zaustavila kola i mahnula Oliveru.
-Ti nisi normalna, uznemireno viče Oliver
-Ti nisi normalna! Šta ti to sad znači?
-Znači, da niko nije hteo da dodje, odgovori Barbara, izvlačeći se sa ogromnom torbom iz koje su zveckali instrumenti.
-Sad je gotovo, krećemo, i gde ti je taj tvoj konj? Smeje se.
-Nije šala, stvarno idemo na konjima.
Krenuli su, na jednog konja su natovarili opremu, na drugog se popeo Oliver.
-Gde ću ja? Okreće se i traži konja Barbara, a onda pokuša da se popne na konja sa opremom, ali konj poče da se propinje.
-Dodji, ispred mene. Posle ćemo morati i hodom.
Polaze, konji kaskaju kroz mrak. Oliver poznaje put. Jednom rukom drži dizgine, drugom Barbaru, čvrsto oko struka. Ona oseća njegovo telo pokraj svoga, neki žmarci počinju da se šuljaju kroz kičmu, naslanja se na njega, a onda se trgne. Na momenat, samo na momenat, zaboravila je gde su , gde idu, trgnula se , a konji su i dalje mirno kaskali.
Stižu. Oliver skače sa konja, pridržava Barbaru, još samo malo peške, nose opremu, ulaze u kuću.
Ranjenik ječi, Barbara je brzo pritrčala, pogledala ga, i rekla Oliveru:
-Krenimo...
Rade i nemoguće, potrebno je sterilisati prostoriju, izvršiti operaciju, i ostati živ, jer bolest je stigla i u ovu kuću.
Oliver brzo radi, Barbara asistira, sve je ubrzo bilo gotovo. Sad treba samo čekati...a noć?...Noć je tako duga.
Oliveru se čelo orosilo znojem, naglo je prebledeo, podočnjaci. Barbara ga gleda uplašeno, zabrinuto, nešto nije u redu.
Na njeno nemo pitanje očima, Oliver samo saginje glavu:
-Umoran sam, samo sam, jako, jako, umoran, a onda, čvrsto je pogleda
-Bolestan sam.
-Zato nisi primio odmah vakcinu, zašto nisi tražio zaštitnu?
-Prekasno je za mene.
Vraćaju se, sad je i Barbara u karantinu. Radi, pomaže na sve strane, samo da pobegne od misli. Svake večeri je kod Olivera. On naglo slabi, ne može da jede. Jedne večeri, tražeći nešto po fijokama, Barbara nalazi njegove rezultate. Oči joj se razgoračiše, pesnicom stiska usta, papir joj ispada iz ruke....
Nastavice se
Ponekad novi dogadjaji samo su ponavljanje nečeg starog davno zaboravljenog
Blog Hostuje:
