13.
Jutro...Mocarela dolazi na Jezero, ulazi u čamac, vesla ka ostrvcu...
Jutro...Tara kreće u policiju, ulazi u čamac, tu je i Viktor....Kreću ka ostrvu...
Krug se zatvara.
Mocarela izlazi, prolazi dok, dolazi do mesta gde je nekad bio grm...sada je tu neka mala drvena kućica za alat. Lako će razbiti katanac.
Sa druge strane, dva čamca sa policijom pristaju. Izlaze svi i kreću ka doku.
Mocarela sa rukom na torbi.
Policija.
Viktor nemo gleda nešto zamotano u ćebe.
Tara kriknu, na ruci Mocarele ugleda tatu: bodež koga drži ruka, i nekoliko kaplijca.
Mocarela povlači naglo torbe, trula koža se raspada, kamenje se prosipa i kotrlja ka vodi. Grabi kamenje sa prašinom, trpa ga u dzepove.
Šum. Okreće se...
Viktor pritrčava, gleda ćebe koje se pomerilo, gleda nešto što je nekad bila njegova žena. Korak u nazad, naleće na policajca koji u ruci drži pištolj. Bol u njemu, zamenjuje bes, otima pištolj, ne razmišljajući puca. Krv, pršti iz vrata.
Mocarela podiže ruku na svoj vrat. Ruka sa bodežom obliva se pravom krvlju...jos jedan metak pogadja ga niže, pada, i ruke oblivene krvlju pruža u grcu, ka Tari...
Tara počinje da vrišti...njen glas odjekuje...lomi se...oči joj se mute...diže ruke....brani se od nečeg što samo ona može da vidi...
Pada na kolena... podignutih ruku u odbranu....Tara je još samo fizicki tu....
KRAJ
Ponekad novi dogadjaji samo su ponavljanje nečeg starog davno zaboravljenog
Blog Hostuje:
