10.
Negde na jugu Italije, Mocarela je slušao glas koji ga je opominjao, optuživao, pretio:
-Kako znaš i umeš da vratiš kamenje i novac! Šta sam ja? Crveni krst? Ništa me ne interesuje. Idi i donesi.
Mocarela se kleo da nema živih svedoka, da samo on zna gde je sve ostavljeno. Niko ga nije video.
-Biće bolje za tebe da je to tačno, odreza glas.
Tara je taj dan provela u transu. Mislila je na Viktora, njegove reči, dodir, jedva je čekala da dodje veče.
-Šta da obucem?...večito žensko pitanje. Odjurila je do butika, sve tamo isprevrtala i najzad našla haljinu od ružičaste svile.
-Prsten! Staviću onaj prsten, pomisli zadovoljno se smeškajući.
Viktor je dan proveo u razmišljanju, skoro je zaboravio da uveče treba da ode na finale.
Naišao je na grupu onih mladića sa gitarom. Opet im je nešto zapelo. Sad su ga sami pozvali. Uzeo je gitaru , zagrlio je kao staru prijateljicu, pokazao mladićima gde greše, a onda zasvirao.
Neko svira lepo, neko peva lepo, neko ume da izvuče maksimum iz instrumenta, ali Viktor je umeo da se preda muzici, kao što bi se predao ženi, pod njegovim rukama gitara je jecala, dozivala, predavala se....Viktor je svirao, a lik jedne žene koja je nestala mešao se sa bolom, besom prema nekom nepoznatom, osećanja su se mešala, a gitara.... gitara... jecala je...
Nastaviće se
Ponekad novi dogadjaji samo su ponavljanje nečeg starog davno zaboravljenog
Blog Hostuje:
