5.
Prolaze godine...
Rijeka...
Viktor radi u nekoj banci. Promenio se , nekad vedar mladić, postao je osobenjak. Voli da popije, tada ga spopadne neka tuga, odlazi na obalu, uzima gitaru i dugo, dugo svira Pećine odjekuju, misli odlete, tuga ga pritisne, sećanja naviru...
Seća se kako ga je dodirivala, kako joj je mrsio kosu. Pripijala se uz njega kao bršljen: volim te....želim te...Vlažne, poluotvorene usne su ga dozivale, osećao je i najmanji njen drhtaj..a ruke...njene ruke... svaki dodir razlivao je žar u njegovom telu. Pod njenim dodirima umirao je i radjao se ponovo. Njeni jecaji odzvanjali su mu u duši.
Galeb raširi krila, zaklikta, čarolje nestade. A njegove misli....lutaju, zaboravlja da je na morskoj obali, vidi samo Mesec, Jezero i seća se... seća...
Tada jos više pije, još je tužniji, niko ne sme da ga dira. Prodje tako dva-tri dana, otrezni se, ode na posao, dobije negativne poene, odbiju mu od plate, pa opet ponovo sve u krug.
Neki put zamišljeno sedi, drži ugljen u ruci...crta, uvek su to likovi devojke u svim pozama.
Onda opet pije, traži zaborav. Seća se... seća....
Njene usne, njeno telo, grudi, njeni dodiri, predavanja...ona ...uvek samo ona...
Bolnica u Trstu
Na kraju grada, bolnica. Zamračena soba. U krevetu pacient, milion aparata oko njega. Povremeno navrati poneki čovek čudna izgleda, samo ga pogleda, opsuje i ode.
Godine prolaze...
Bolnica u Beogradu
Laboratorija. Nagnuta nad mikroskop, Tara nešto radi, visoka, bleda, zna da se tako unese u posao, da i ne primeti kako vreme leti.
Od nekad vesele devojke, postala je ozbiljna mlada žena, preozbiljna za svoje godine. Poneki put, prijateljice je nagovore da izadje. Vole da su u njenom društvu, Tara lepo peva, voli da igra,samo kad bi bila veselija.
Tara je potisnula strašni doživljaj iz svoje prošlosti. Ali...kad je oluja, ona se plaši. Ni sama ne zna čega. Stisne oči, stavlja ruke na uši i čeka da sve prodje. U mislima vidi krv, ruku sa bodežom, koja se primiče njenom grlu. Tada počinje da vrišti, budi se okupana znojem i ničega se ne seća.
Poneki put se igra prstenom koji je našla na Jezeru. Nikad ga nije stavila, previše je potseća na onu noć.
Nastaviće se
Ponekad novi dogadjaji samo su ponavljanje nečeg starog davno zaboravljenog
Blog Hostuje:
