Uvek sam volela životinje.Još kao devojčica dovlačila sam kući neke pse, mačke, čak jednom i kornjaču. Stanovali smo u soliteru i sve je obično završavalo davanjem ljubimca nekim prijateljima, koji ih, kao, čuvaju za mene.
I dan danas želim psa, ta dečija želja, nikad nije ispunjena. Sad razumem svoje roditelje, koji su mi objašnjavali : pas mora da trči, ima svoju kućicu, da životinje nisu trenutni hir, još manje igračke.
Topli dan me je izmamio na kaficu u obliznji kafić. Sedela sam sa prijateljicom , pijuckala expresso i pričala o "jako važnim" svetskim problemima.
Nedaleko od nas, uz škripu kočnica, zaustavila su se neka luksuzna kola,devojka je otvorila vrata, i mali veseli labrador je iskočio napolje, bio je tek malo veći od šteneta.
Jurio je po parkiću neke golubove, koji su samo prhnuli nekoliko koraka dalje, došao do neke devojčice i njuškao je i trčkarao je ka travi.
Dok je pas jurcao po parkiću, mladić je dao gas, kola su vrisnula i odjurila.Verovatno je ugledao mesto za parking, pomislila sam. Vreme je odmicalo, nisu se vraćali...a pas? Umorno je dotrčao do našeg stola, stavio glavu na šapice i nekako tužno nas gledao.Uzela sam ga u naručje, vlažna njuškica me dotakla po obrazu .
Pas čeka da se javi gazdarica na oglas koji sam dala,... sigurno je zaboravila u koji parkić je pustila psa da se istrči. Mali labrador, nešto mnogo i ne žali za gazdaricom, gricka jednu moju papuču, stalno se okreće meni tražeći neko odobravanje...a ja..ja najzad imam psa pa makar i samo nekoliko dana
Volite li vi životinje?
Imate li ih u stanu?
Ponekad novi dogadjaji samo su ponavljanje nečeg starog davno zaboravljenog
Blog Hostuje:
