Magla..

Spadam u retke ljude koji vole maglu… njenu tajanstvenost…mekoću...nestajanje svega realnog.

Volim je kad je dan, ali noću....prava je bajka...

U kolima noću... nepoznat put...

Bila sam ponovo na onom mostu... Magla! Reka je šumela. Nisam izdržala. Parkirala sam kola i istrčala do sredine mosta. Kao onda...Udisala sam kaplice magle. Mašta je radila. Čujem li to korake? Da li je to on? Naježila sam se, neko je dolazio... čuo se neobičan zvuk prigušen maglom. Osećala sam ubrzano disanje, sve bliže i bliže. Srce je počelo ubrzano da  kuca.

Htela sam da se vratim, da pobegnem... reka je šumela...

Sijalice su upijale svetlost, svetlucale su ne dajući pravu vidljivost. Šta mi je sve to trebalo?

 I onda sam ga videla. Trčao je prema meni, izronivši iz magle.

Ugledao me je naslonjenu na ivicu mosta i stao. Gledali smo se.

Pružila sam ruku, nisam se više bojala, ulivao mi je sigurnost. Skočio je na mene, zagrlila sam ga, prislonio je glavu uz moju. Uronila sam lice u kožu njegovog vrata. Sigurno mu je dosadilo da me čeka. Nestaško. Liznuo me je....smejala sam se.

Za njim su došli i ostali iz kola.

-Reksa si osvojila, uznemirio se kad te nije dugo bilo...

Magla me je obavijala, meka, ugodna, zaštičnička, zagrlila sam Reksa.