Negde daleko, daleko preko sedam mora i sedam gora, soliter. I u tom soliteru ja. Dabome, ko bi drugi bio? Ostali ljudi stanuju u kućicama sa bašticama, bazenčićima i ostalim tandrmoljima.

I u taj soliter došla kamila, prava, pravcata kamila, iz pustinje, sve mi tepih uprljala onim peskom, još ga osećam pod zubima.

Gledam ja nju, gleda kamila mene. Ne mogu da verujem, gde mene baš nadje od toliko ljudi na svetu? Šta li jedu kamile, ne mogu kafu da joj kuvam. Ide ona onako grbava kroz kuću sve ruši, trapavica jedna, nije navikla na skučen prostor, a i svetlo joj smetalo pa počela da ga gasi. Možda neka romantična kamila.

Ček`, ček` da iskoristim priliku. Kažu upornost  i strpljivost pobedjuju. Ako nešto želiš i dovoljno se trudiš uspćeš. Probala sam da naučim da sviram gitaru. Na kraju sam htela i one žice i profesora i gitaru da zavrljačim kroz prozor, a prsti mi nedelju dana bili upetljani.

Da isprobam ja ono kamilu proterati kroz iglene uši.

Prisutna kamila

Tu je i igla

Naravno tu sam i ja “strpljiva”

Gurnuh ja kamilu u iglu. Jok, ne može. Ček`, ček`, AnaM nemoj tako, polako, nežno, uporno.

Jok vala, lažu, gurala ja tri dana i tri noći, ona kamila na kraju pobegla u drugi soliter, igla mi negde ispala i izgubila se.

I sad samo neka mi neko kaže da su narodne izreke tačne. Ima odmah da mu pošaljem kamilu.

Nema više

Ćaolina