RUŽA

Dobro, neka bude ruža. Jedini cvet koji ne volim.

Snežne pahuljice su obavijale grad, vejavica je bila sve jača. Devojčica je trčala je ulicom navlačeći kapu na lice. Samo su se videle krupne crne oči, i tek poneka pahulja bi na trnutak se zadržala na trepavici. Bilo je klizavo, svaki čas se pokliznula jedva održavajući ravnotežu. Sve je bilo belo oko nje. Park sa belim stazama, grane jele koje su se nadvile nad klupe otežane snegom.

U ruci je držala zavijen cvet

Tamno crvena ruža

Baršunasti cvet na dugoj drški, sa tek nekoliko bodlji. Pažljivo ga je nosila da ga vetar ne slomije. Pogledala ga je nežno s vremena na vreme, čvrsto stisla u ruci, i trčala dalje.

Još samo malo stigla je

Klizavica

Pada

Cvet?

Ne, ne cvet, mora ga doneti.

Ruka?

Bol.

Diže se polako, podiže ružu i ide dalje.

Ulazi u kuću, zvoni.

Osmeh na licu

Bol je zaboravljen.

Pruža ružu

Srećan rodjendan, mama