Kiša

Sivo olovno nebo kao da se spustilo do same zemlje , oblaci, tamni, crni, zlokobni, kao da hoće da dotaknu grane. Na samom kraju staze drvo, jedno, dva, koliko ih ima? Zašto samo ovde nije ništa prolistalo? Proleće je.

Sitna, kiša se upija u kožu, kosu, natapa me, meša se sa suzama, sliva niz obraze. Možda to i nisu više suze, presušile su, mora da presuše. Nema više odakle da izlaze. Postoje mesta na koja nikad ne bih išla, pa opet, odlazim.

Ko me tu zove?

 Zašto idem?

 Jednom, dva puta, tri, koliko još?

Gomila sveta oko mene, ja sam sama. Ne vidim nikoga, ne čujem žamor ljudi. Zagledana u nešto što samo ja vidim. Vreme stoji. Kao da sat ne pokreće skazaljke, ne, to se meni samo čini, vreme protiče, ja, neću da ga osetim. Kapljice kiše natapaju moju kosu, slivaju se niz vrat, neko me je gurnuo, užurbano prolazeći pored mene, pramen kose pada mi na čelo, zaklanja oči. Neko mi prilazi

-Tu si? Dodji , evo kišobran.

-Da , da, hvala.

I ne pomeram se. Ne znam ko je to, ne prepoznajem ga. Kiša je, magli mi se pred očima. Hoću da pobegnem sa ovog mesta, hoću da pobegnem od sebe, ne umem. Samo stojim kao osudjenik i čekam, ne znam ni koga, ni zašto, ni koliko. Više ne znam ni na koga mislim, ni zašto mi te misli proleću kroz glavu.

Kiša počinje još jače da pada, ljudi se pomeraju, nešto govore. Vidim vašeg druga, da li se poznajemo. Ne, ne sećam se. Ništa više neću da znam. Ne želim da znam. Nikoga više neću da upoznam. Niko mi ne treba.

Sve me seća na tebe.

I kiša, i oblak, i cvet, i vetar, i smeh i suze. I radost, i bol, i život, sve si ti.

Da li znaš koliko mi nedostaješ?

Svakog trenutka  očekujem da se vratiš. Svakog sekunda.

Očekujem da doputuješ.

Nema te, nema te, ne mogu te naći u drugim ljudima, niko nije ti.

Kolona ljudi polazi.

Stojim.

Neću da krenem napred, neću ponovo. Ako ostanem dovoljno dugo, ako se ne pokrenem, možda ću se probuditi iz tog sna, možda ćeš ti, on, možda ćete svi biti ponovo kraj mene, smejaćete se mojim nespretnim pokušajima da vas nadmudrim, govoriti mi da sam bezveznjakinja, da sam vaša neznalica, da ništa ne uradim kako treba, ti ćeš reći moje ime i: Volim te.

Kolona ljudi kreće, jedan cvet je na podu pored mene.

Ruža.

Nikad ih nisam volela, nikad.

Krećem polako, samo koračam, ne znam kako. Kako se to hoda, da li noge same se pomeraju? Zašto ne hodamo drugačije? Hvatam se za te misli, kao davljenik za slamku, razmišljam o mozgu, njegovim funkcijama, bežim od svojih misli. Ne želim da mislim. Noge koračaju. Samo idu, jedan korak, pa još jedan, opet korak, idem, ja hodam, a sve se u meni kida. Ja nemam srce, nemam želje, nemam više ništa. Samo hodam, hodam. Htela bih da plačem, ne umem.

Neko me hvata za ruku

-Bleda si, da li ti je dobro?

-Pusti me, sve je u redu.

Ne želim višea nikoga. S kojim pravom  me dotiče?

Lafajet se zaustavlja.

Zastava se skida.

 Vojnici pucaju u vazduh.

Truba svira: Tamo daleko

Jedan zrak sunca, probija se kroz oblake, pada na trubu.

A negde, daleko, daleko u mestu gde je rodjen zvona crkve zvone.

Najbolji prijatelj moga brata, moj drug celog života, odlazi da se pridruži mom bratu