Žedna sam.

Probudio me je šum vode, zvuk telefona... sanjam da je pijem, pijem, a usne su mi suhe. Pokušavam da progutam samo jedan gutalj, nestajem u trenutku svesti. Borim se sa snom pokušavajući da mu se vratim, ali žedj je jača. Obavija me, guši, nadražuje čula, zove...

Dotičem suhe usnice, jezik ih oblizuje. Ne vredi. Celo telo žudi za samo jednom kapljicom vode. Čeznutljivo gledam mecu, nema nameru da mi donese vodu. Guram ga nestrpljivo iz kreveta... pada na pod, vodu ne donosi...

 Da se probudim, dignem iz toplog kreveta, izadjem na lednu terasu i uzmem kiselu vodu.? To mi se čini da je podvig, dostojan heroja iz neke savremene bajke. Da pokušam da se zavaram i da ipak zaspim, zora je blizu, a onda kafica.... miris kafe mi zagolica nozdrve, jedno stopalo već izviruje iz kreveta, a onda još brže se vraća natrag. Ko li je otvorio prozor pa me ona ledenica od “svežeg vazduha”  poliva, i kome uopšte treba svež vazduh u januaru, ili decembru, ili tamo već nekom mesecu?

Žedj me vraća svesti.

 A onda panika... šećer?? Da nemam šećer kad sam tako žedna... ta žedj nije normalna... šta sam uopšte pila, jela???Kad sam zadnji put pila? Šećer je gotovo je...  sad ću da umrem... nema me više, kažnjena sam ... umirem... usne su mi potpuno suhe...  žedj... žedj... opipljiva je uzima me, zanosi, nestajem...  gotovo je zbogom.... adio.... umirem...

 Da nije to, ona ribetina??? Riba treba da tri put pliva, u vodi je sigurno plivala, nije se rodila u zamrzivaču, u ulju??? Više nego verovatno, ali u vinu??? Naravno, kad ja pijem kao da sam uprosila vino.... jadna ribica je žedna... da popijem ono vino iz frizidera?? Ali nisam ga ja otvorila, kako sad da popijem, pa...

Žedj, usne su mi potpuno suhe... žedna sam... samo gutalj vode... molim....

Ne vredi, diž se AnaM... i natoči čašu vode... nema šanse da sama dodje... i... tako sam  te žedna....