Složićete se samnom. Ovaj život je blesav i tačka. Kad bih mogla da gvirnem samo malo unapred, radoznala sam, pa to ti je. Ne spadam uopšte u one što kažu da ne žele da znaju šta će im se desiti... kao boje se. Nisam, verovatno, vidovita, jes` kao da to ima, ali do sada nisam nikad omašila šta će mi se desiti.
Ali...
Još pre nedelju dana otprilike, rešila ja da lepo sedim u kući, za Novu godinu. Ne kitim jelku.

Upaliću TV, okretaću kanale i tiho ću patiti... Neću ništa ni da pijem da ne postanem solotrinker.

I onda je počelo. Pozvali me prijatelji, bilo im žao da budem sama ove godine. Još se ja nećkala, kao ne  znam da li da idem. I išlo mi se, i nije...

Onda su počeli da mi daju ponude, neki čudni ljudi. Mislim i ponude su bile čudne. Ja nekako računam to je više porodični praznik, ili da se bude sa prijateljima, sa nekim koga voliš... i tako to.

Ne, mene zove neki otpisani obožavaoc, ili bolje reći pokajnik, valjda da umesto na bor, upalim sveću ko zna kakvu i gde....

Meni kao nezgodno, pa sve nešto izokola da ne uvredim čoveka.

-Znaš, neću da čekam...  ne mogu da idem. A razlozi, ijaooo, najgluplji mi je bilo da će mi biti hladno, jer moram da obučem suknju. Onda da ne poznam društvo.

Nije mi bilo loše, ni kad sam ubedjivala da ne izlazim iz kuće, jednog poznanika,  jer me boli noga, a sreli smo se u teretani na onoj glupoj spravi što dižeš polugu i pucaju ti ledja.

 Komšije me zvale da predjem kod njih u pola noći da otvorim  šampanjac, e to mi je žao,ove godine ga prvi put neću piti, pa šta...

Prijateljica mi se uvredila, htela je da napravimo nešto u mojoj kući, baš da ne udjem u Novu godinu kuvajući...

Kuma me zvala da upoznam nekog koga znam jedno pet godina....

I sad bi neko rekao, blago AniM, što je vole... jok... oni to reda radi, a ja... ja... neću da vam kažem... ali što se radujem.... sad još više nego kad je bio poziv... prvi je prvi... pa pričajte šta hoćete....