Frojd je u pravu. Neke užase detinjstva nosiš ceo život. Sinoć me Mirijam potsetila na jedan.

Sećam se... jednom godišnje išli smo kod bake. Mama mi je svaki put održala predavanje da moram pojesti sve što se stavi u tanjur. Svaki put sam se molila samo da ne budu... uvek su bile.

Ta baka je bila Čehinja, a specijalitet  je bio... knedličke.To je užas celog svemira zbijen u kuglice na tanjiru i stavljen ispred mene.

Seli bi za sto.Tortura bi počela. Moja knedla je uvek bila najveća. Dizala se iznad tanjira, zaklanjala same Alpe, a širila se kao Tihi okean... Pokušavala sam da je stavim u usta, uz pomoć mame, koja me je štipala ispod stola. Ona knedla se sudarala sa nečim u mom jednjaku i nije htela dalje, lepila se za nepce, suze su počele da mi cure niz obraze, tata me je besno gledao, baka tužno, a ja sam se osećala kao najveći zlotvor na svetu. Ona vražja knedla se mogla samo ispljunuti... a kako????

Prošle godine... i krenem ja u drugi grad, drugu državu. Napravili mi raspored da obidjem sve rodjake i prijatelje, da kod svakog svratim na ručak. Za svaki slučaj doooobro sam naglasila da ja “knedličke” ne jedem. Pošteno od mene. Zar ne?

Prvi dan.

-E, spremila sam knedle, naravno da ih ne voliš kad nisi probala moje.

Drugi dan

-Čula sam da voliš njokice, i... evo ih... Osmeh od uva do uva

Treći dan

-Ko nije probao moje knedle, taj ne zna šta je dobro jelo.

Četvrti... i svi ostali... da ne davim.... bili su u stilu

-Ovakve knedle nisi probala...

Naravno da nisam, bežim ceo život od njih kao djavo od krsta. Šta da vam kažem, svih sedam dana su me davili sa tim prokletim knedlama. Jedan dan sam se spasila, bacila sam mački, pod sto, tu knedletinu. Ne znam da li je preživela...ja nisam, ovo piše moj klon.