Danas u šetnji

Kažu, padaće noćas kiša, gotovo sa letom...

Ja ne volim ništa što pada... sa neba, mislim, na ono vodenasto, kiša, sneg, grad....

I da iskoristim zadnji lepi dan... krenem na Dunav... više pored Dunava. Travica, sunašce, možda nešto i cvrkuće, ali ja ne čujem.Idem ja, pričam, smejem se, sve mi koze na broju. Obukla patike, malo, malo pa šutnem nešto nogom, mlataram onom tašnom, pogledavam gde ću na kaficu, baš mi je lepo...

I... naravno, ne idem po stazama, nego svaki čas nešto šutnem u travi.

Ijaaaaoooo, kud šutnuh... Ono se izdiže iz trave, ogromno.... nešto sa širokom glavčugom, trouglastom, gleda me... poče da se pomera... telo dugačko sigurno kilometar,  pa ima neke žute pege, a migolji, onako klizavo, vlažno, uvija se, pravo na mene... a ja ne trepćem, samo gledam, ne pomeram se.

Kad sam zaurlala,  kao da me živu deru... sakupili se ljudi, neki mladići pobegli, drugi gledaju, ja vrištim....

Zmija.....