Екипи која уређује овај блог, мојим блог пријатељима, и свим блогерима који су овде, желим да Нова 2008. година донесе добро здравље, много, много среће, много љубави, успеха, да Нова 2008. буде веселија и лепша од ове којој се ближи крају.
Читамо се следеће године.
Свима желим све најбоље!
- Nije slučajno što sam veći deo svog života posvetila pisanju i politici
- Nije slučajno što sam otkrila dobre i loše strane Interneta
- Nije slučajno što imam puno prijatelja i još više poznanika
- Nije slučajna ni ta ljubav koja je trajala u mom srcu do pre par meseci
- Nije slučajno što se, na neki način, nalazim na životnoj prekretnici
- Nije slučajno ni što do zvezda stižem malo preko trnja, malo bržim putem
Ništa u mom, i u svim našim životima nije slučajno.
Sve se dešava sa nekim razlogom.
Neko otkrije pre taj razlog, neko kasnije.
Ova priča je istinita i dogodila se davno, ali se sećam svakog detalja, kao da se to dogodilo juče.
Moja koleginica i ja. Sedimo iza jednog šaltera, nove na poslu, i ne snalazimo se najbolje. Plašimo se i " svoje senke ", doručkujemo u parkiću, kifle i jogurt. Ne smemo da odemo ni po kafu, da nam neko ne prigovori što smo napustile radno mesto.
Iz današnje perspektive, sve ovo mi deluje smešno.Tada mi to nije bilo nimalo smešno.
Jednog dana koleginica se javila da je bolesna i da neće doći na posao. Wow, veća odgovornost za mene, uplašenu klinku ubačenu u svet ajkula.
Dobro je, ponela sam doručak od kuće, mislila sam u sebi. Te jadne i čemerne 1993, iako sam imala dovoljno novca, prodavnice su bile prazne...i doručak je bio kifla sa puterom i ajvarom. Ajvara je bilo kod kuće na pretek :)
Sedim i uslužujem stranke, ljubazno i fino.
Gužva je velika, neki se bune, ali kad vide izbezumljenu klinku sa druge strane odmah prestaju.
Dolazi na red jedna baka. Oronulog, umornog lica, stari kaput na njoj, neke stare čizme...
Ne zna da popuni obrazac. Pažljivo joj popunjavam, zatim izlazim iz kancelarije i vodim je do kancelarije gde treba da preda taj obrazac.
Nastavljam sa radom. Baka se vraća i kaže mi " Dolazim brzo ponovo kod tebe ! "
Gledam je u čudu.
Posle sat i nešto gužva se smanjila. Baka se vratila.
" Evo dete krofne, što si tako bila ljubazna...podeli sa ovim devojkama, nemam para a i nigde nema čokolade ".
Pruža mi kesu, u kesi uredno u foliju spakovane krofne. Sa džemom od kajsija.
Koleginica sa susednog šaltera počinje da plače, a ja joj kažem " Ne treba bako, odavno sam doručkovala ".
Ona je uporna, ponavlja mi da ćutim i gura onu kesu ispod šaltera.
Nikada te krofne neću zaboraviti. Bile su to najlepše i najslađe krofne koje sam ikada jela.
Ne zaboravljam ni baku, oronulog, umornog lica, u starom kaputu...
Tek sada sam pročitala post mog starog prijatelja, post objavljen na jednom drugom mestu. I odmah mi čovek dao inspiraciju da nešto napišem i ja. Ali-ovde da napišem...ne tamo.
Kad jednom odlučiš da odeš, bilo da se radi o pravom ili virtualnom životu, treba da odeš tiho, bez mnogo objašnjenja, skoro bez pozdrava. Tako bar ja radim.
Imam dovoljno godina da mogu razumno, potpuno zrelo da razmislim, i kada donesem neku odluku, ne želim da je menjam.
U pravom životu otišla sam iz jedne stranke, doduše na ružan način, sada sam u drugoj stranci, i tu ostajem do kraja.
Raskinula sam jednu vezu koja mi nije prijala, na jedan bezbolan način. I više nikada neću ponovo biti sa tom osobom.
Na netu sam promenila mnogo foruma. Ostala sam samo tamo gde mi prija.
Otišla sam sa jednog blog sistema, jer mi se više ne dopada. Otišla sam bez pozdrava. Ne volim da jasno i preglasno saopštavam svoje odluke.
Sada sam ovde, i ostajem ovde. Imam ogroman broj prijatelja ovde, sve mi odgovara ovde, i nemam nameru da tražim neko " treće mesto "...kad oni VIP-ovci ne žele da pišem tamo. Nema veze, nisam fancy, i ne moram da budem u fancy društvu koje mi ne odgovara ( NE MISLIM NA PRESS!!!!, već na jedan in blog ).
I zato kad jednom odeš, idi bez straha. Pravi prijatelji će naći način da te nađu. To je bar lako u ovom beskrajnom net prostranstvu.
- Ovaj post posvećujem mom big brotheru koji me trpi sve ove godine, a koji i ovde sada piše...zahvaljujući meni -
Kada se nakon neprospavane pijane noći budimo mamurni,
i kada zaključimo da su suze izlišne kad ljubav zauvek prestane
kada se razočaramo u svet oko sebe
kada shvatimo ko su nam prijatelji, a ko nisu
sve se to zove otrežnjenje...
I ostavlja trag u duši, skriveni bol poraza,
ali iza svakog otrežnjenja izlazimo
mudriji, jači i bolji....
Bol će proći, i trag u duši će nestati
važno je samo da se otreznimo.
Samo to i ništa više.
Sećanja naviru i reči se nižu, teku kao reka, ona nabujala...Osamdeset i neke slušala sam istu muziku koju i danas slušam -EKV, Azru, i imala sam neke snove, neobične, ali mnogo lepe.
Pušila sam sarajevski Bond, meko pakovanje, krišom od roditelja, krišom od profesora jedne beogradske gimnazije.
Visoki telefonski računi zbog moje prve dečije ljubavi-šmekera iz Sarajeva, današnje velike zvezde.
Doduše, u Sarajevu sam imala i drugarice sa kojima sam se dopisivala ( pravili smo koverte od iseckanih sličica iz nemačkog magazina za mlade - " Bravo " ), i njima sam telefonirala često.
Danas se pitam gde je moja sarajevska raja- Jasna, Dino, Amir...Kako su, da li su me zaboravili, ili živim negde duboko u njihovim srcima?
Sećam se velikih odmora, i tadašnjeg žestokog momka voždovačke kaldrme-Žapca. Dugo već počiva na nekom od beogradskih groblja...a u to vreme, bila sam jedna od retkih koja je smela da mu priđe i da se pozdravi sa njim. Sećam se i kada je i gde ubijen.
Aki...moj drugar sa kojim sam delila čokolade sa lešnicima na poslednjim časovima, kome sam ponekad pisala sastave iz književnosti. Izgoreo u požaru koji se dogodio u Zemunu, u stanu jedne " problematične " ličnosti-1994.
Marko. Prvi opozicionar u našim redovima. Gde je on danas?
Srđan. Povučen, tih, ali uvek nasmejan.
Nataša i Marta, dve divne devojke koje su bile uvek uz mene kada mi je bilo teško.
Vesna. Danas već mama dvoje dece, tada fan " Crvene Jabuke ". Moja najbolja drugarica od koje me je zauvek udaljila politika.
Jelena, pa još jedna Jelena, Aleksandra, Dragana, i još jedna Aleksandra...
Gotovo svih imena se sećam. Neka su pala u zaborav, ali znam da bi mi to oprostili.
Sramota je, ali moram da priznam da više nisam sa tim društvom u kontaktu. Život nas je razdvojio.
Jedno vreme sam kontaktirala sa mojim najdražim profesorom- sa kojim sam igrala na maturskoj večeri.
Povremeno se vidim i čujem sa mojim profesorom istorije, čija sam predavanja obožavala. Bilo je zanimljivo čuti koja su omiljena jela bila Napoleonu, i šta je Julije Cezar radio u slobodno vreme.
Često se pitam da li smo mi, generacije sedamdeset i neke, izgubljene generacije, generacije X, Y...
Onaj koji sada počiva u dvorištu uništio je našu mladost. I godine inflacije, sankcija, ratovanja, bombardovanja...
Tračak nade da ipak postojimo dao mi je D, na svom blogu, jer pisao je o nama. Postojimo još uvek- samo smo sada stariji, pametniji, lepši i bolji, i više nećemo nikome dozvoliti da nam neko snove ukrade.
A kada ti snove ukradu, nikada nemoj gubiti nadu, reči su jedne pesme...
I ne gubim nadu....
И чини ми се да ћу остати, и да ћу писати редовније.
Ускоро ћу објавити и наставак " Легенде о Великом Краљу " - извињавам се, из оправданих разлога нисам наставила писање тог " костура будуће књиге " . Морала сам да размислим о многим стварима везаним за ту књигу.
Драго ми је што видим да је овде све више и више блогера, и занимљивих постова.
Толико за сада, следећи пост биће много опширнији.
ПС- Како вам се свиђа ова зимска позадина?
Da i tamo misliš na mene, da se brineš, ali da ne stižeš da se javiš.
Znam, radimo pravu stvar u pravo vreme.
Zato ti opraštam ovo ćutanje.
Zato ti obećavam da ću se truditi da se što pre oporavim.
Sve znam. Ali, na trenutak, čudna me tuga hvata, i ne želim više da mračim
ŽELIM da u ponedeljak, zbog sebe, zbog tebe, zbog svih nas
ZRAČIM.
Hrabra sam ja lavica, ne brini za mene. :)
Vratila sam se kući. Operacija je bila uspešna. To je najbolja stvar u celoj priči.
Pre tri nedelje provela sam dva dana na VMA koja važi za dobru kliniku, ali sam otpuštena kući jer nisu mogli da obezbede potrebnu salu.
Za te tri nedelje nekoliko puta sam se čula sa mojim divnim, zlatnim, sjajnim lekarom zahvaljujući kome celu priču neću dati u novine i na TV.
Zakazao mi je prijem za 14.11. i rečeno mi je da će operacija biti 15.11.
Sve šta mi se tamo dalje dešavalo podseća pomalo na tragikomediju...
Dakle, primljena sam na VMA 14.11.2007. Ubacili su mi krevet u sobu br.1, i tamo sam zatekla tri bakice, jedna od njih je bila slepa i dementna.
Ručak je bio grozan, očekivala sam da na VMA ipak budu bolji uslovi nego u " običnim " bolnicama, ali nisu.
Tog popodneva upoznala sam jednu super ženu iz Niša i jednog mladića iz Sarajeva, koji nije prestajao da priča viceve i da se smeje.
Uveče sam ubila tri bubašvabe koje su komotno šetale po sobi.
Nisam spavala jer je slepa bakica non-stop kukala.
Nisam ni večerala jer sam bila druga na programu.
15.11. oko pola 10, samo sat vremena pre operacije dolazi u sobu glavna sestra i smeje se:
" Baby, jel si već čula...izvini!? "
Da, pomerili su, po ko zna koji put operaciju, ovog puta jer nisu dobili salu u kojoj može da se smesti potrebna oprema.
Odlepila sam od besa. Svašta sam rekla toj glavnoj sestri, zatim sam otišla u trpezariju, namerno zapalila cigaretu iako je zabranjeno pušenje, i počela sam da okrećem telefone...Zvala sam dva moja prijatelja, mamu, drugaricu, sestru...
Jedan od lekara sa tog odeljenja sreo me je na hodniku i pitao me " Da li će intervenisati glavni kabineti u državi, da li ćemo biti na TV-u ? Podigla si ogromnu prašinu."
Ušli smo u lekarsku sobu i rekla tom lekaru da ja zapravo njima pomažem da dobiju bolje uslove rada.
Želela sam da odem iz bolnice, bez operacije...ali, posle razgovora sa mojim divnim lekarom, smirila sam se.
Glavna sestra mi je rekla da sam sve samo ne običan pacijent...i ništa joj nisam odgovorila.
Slepa bakica je premeštena u drugu sobu, ali noćni šou je nastavio deda koji je urlao, zapomagao, i kome su na kraju dali morfijum da zaspe.
Ubila sam još nekoliko bubašvaba i pokušala da zaspem, ponovo bez večere...a večera je bila sastavljena od dve kifle, jogurta i kockice Imlekovog plavog putera.
Probudio me je oko šest piskutav glasić mladog bolničara. Na glavnoj viziti zamenik načelnika odeljenja zvanično me je obavestio " Gospođice, Vi ste prvi na programu "...Moj lekar i lekar koga poznajem preko zajedničkog prijatelja dali su mi signale očima, i ja njima-naravno....veliki osmeh...
Dobijam koktel inekcija i uvoze me u hodnik ispred sale. Čekam 15 minuta da uđem u salu.
U sali kažem " dobro jutro " anesteziolozima i sestrama, i tu ponovo počinje zabava...:)
Mlađa žena-anesteziolog počinje da se buni jer me prvi put vidi i ne poznaje istoriju bolesti. Šef anesteziologa nudi mi lokalnu anesteziju, ja je odbijam. Ulazi lekar iz tima koji treba da me operiše i besnim glasom pita " Hoćete li već da uspavate devojku, već kasnimo "...
Mom dragom lekaru je slava-Đurđić, i došao je samo mene da operiše.
Konačno mi daju anesteziju i upadam u san, jedino što čujem su reči šefa anesteziologa " ovo su jaki sedativi ".
Šamarima me bude dve sestre iz sale, ja ne otvaram oči i samo im ponavljam " budna sam ". Osećam dodir po kosi i na obrazu i čujem mog lekara " Otvori oči, to sam ja, odmah idemo na odeljenje..." Otvaram oči i kažem mu da se ok osećam. Zajedno sa mnom iz sale za buđenje izlaze i moj lekar i još dva lekara koji su odradili operaciju.
Pre ulaska u lift moj lekar me pita da li hoću da idem kući sutradan, jer je operacija uspela i da li da on zove moju mamu. Naravno kažem - hoću.
U sobu dolaze zajedno moj lekar i mama, i saznajem da on odmah sprema otpusnu listu i da mama treba da razduži pidžamu u prijemnom odeljenju.
Čestitam mom lekaru slavu, zovem komšinicu da joj čestitam rođendan i padam u san.
Popodne se budim, ustajem, idem da pijem kafu i večeram nešto bezveze. Pomažem i baki iz moje sobe-dodajem joj novine, papirnate maramice i vraćam se u krevet.
Piskutavi glasić mladog bolničara budi me oko pola 2, i kad je video da sam budna kaže mi da je i on sve čuo o meni i mojim " visokim vezama ".
Čitam te večeri, posećuje me i dežurna sestra koju sam upoznala još u kabinetu kada sam prvi put dolazila na pregled. Pričamo i smejemo se dok posmatramo lica bakica i dedica koji spavaju još od osam.
Sutradan se pozdravljam sa dežurnim lekarom, dobijam od sestre inekciju antibiotika i dolazim kući...Srećna i dobro raspoložena.
Sve što sam saznala i videla tamo neću objavljivati u novinama i to samo zbog mog dobrog i dragog lekara.
Nedelja je dan koji nikada nisam volela. Današnje buđenje mi prija. " Armika " u pozadini, i cigarete i nes. Lutanje po omiljenim net stranama i novi post na ovom blogu.
Napolju rominja kiša, i hladno je. Moja soba je topla, i očekujem danas neke lepe novosti, tako da u startu mogu da poželim bar jednu lepu nedelju.
Iduće nedelje u ovo vreme, biću u bolnici, odlučila sam. I čim sam donela odluku već mi je lakše. Verujem u Boga, u sebe, u lekare. Biće sve u redu.
Zbog milion informacija koje imam u glavi, nestaje mi inspiracija. Ne mogu da pišem.
Možda je to dobro. Postoje dani za plakanje. I dani za smeh. Dani za posao. Dani za muziku. I dani za pisanje.
Ova nedelja je dan za uživanje i za sanjarenje.
Veliki pozdrav svima koji čitaju ovaj blog.
PRATIM TE
Baci pogled preko ramena kad pođeš
Kad po meni ko po suhom lišću prođeš
Pa me makar laktom u grudi pogodi
Makar grub tvoj dodir bio još mi godi
Baci osmeh ispod uvojaka barem
Da u tvoje misli bar na kratko stanem
Ko u usporenom filmu se spotakni
Preko mojih nogu ruku mi dotakni
Ref.
PRATIM TE,SVE U KORAK SVAKU STOPU POLJUBIM
SVAKU SUZU,SVAKI UZDAH OSJETIM
TU SAM DA TI NADU VRATIM
AKO PADNEŠ DA TE UHVATIM
PRATIM TE
I KAD NE GLEDAM PO KORAKU TE ZNAM
SVAKI DRHTAJ TVOGA TIJELA OSJEĆAM
TU SAM DA TI NADU VRATIM
AKO PADNEŠ DA TE UHVATIM
PRATIM TE
Kad se ispod tvoga kišobrana stisnem
Ja sam sretan iako na pola kisnem
Pa me makar laktom u grudi pogodi
Makar grub tvoj dodir bio još mi godi
PRATIM TE....
Krv u glavu udari
I ko struja oživi
Ovo tijelo bar na kratko ozdravi
PRATIM TE...
************************************
Toše, hvala ti na ovoj i na svim ostalim predivnim pesmama.
Živećeš u srcima svih nas koji smo te voleli i slušali tvoju predivnu muziku.
Kako sam- " igram, pevam, lako mi je, niko ne zna kako mi je ".
Tako se osećam sada, par nedelja pre operacije oba kolena.
Završavam raznorazne poslove, moram, ko zna kako će oporavak teći.
Plašim se, i u isto vreme hrabrim sebe da će sve biti u redu, da će mi sigurno biti bolje.
Nema ni LJ od ljubavi, i praznina boli. Čovek bez ljubavi je pola čoveka, kaže jedna pesma.
Nabacujem osmeh na lice, tu masku sreće, jer ne želim da svi vide da tako mnogo, tako mnogo, nedostaje mi ljubav, da volim i da budem voljena.
Stavljena je tačka na prošlost, sama sam je stavila, i lažem sebe....jer bolje je tako.
Najdraži moj Zvonko,
Voljeni ne umiru dok žive oni koji su ih voleli.
Živiš u mom srcu, u mojim mislima, u mojim snovima.
Život mi je bez tebe prazan. Tvojim odlaskom nestao je deo mene. Zauvek.
Darovao si mi nešto najvrednije- prijateljstvo.
Taj dar sam sada izgubila i moje je srce slomljeno na milion delića.
Bol zbog tvog odlaska trajaće večno.
Nosim te u svojoj duši, u svom srcu, i nikome ne dam da te ukrade.
Zvonce moje, bio si moj stariji brat, brat koji me je čuvao, pazio, vodio računa o meni, brinuo o meni.
Na neki način bila sam deo tvoje porodice. To se nikada neće promeniti.
Teško mi je sada. Boli me i sama pomisao da otvorim poslednje stranice novina i da u njima vidim tvoju sliku.
Osam godina je prošlo. Osam godina bola, suza, čežnje da ti bar još jednom čujem glas.
Osam godina su starije tvoje ćerkice, rastu deca, osam godina tvoja R i ja plačemo kada se vidimo, i zbog tog plakanja izbegavamo susret, zbog dece, dragi moj prijatelju.
Postao si anđeo, anđeo koji će me sačekati kada nestanem i ja.
Srešćemo se opet na onoj zvezdi, ponovo okupljeni...Gaga, ti, Vučko...ja...Ta zvezda postoji. Ona je večna kuća svih pravih prijatelja.
I neću ti reći zbogom, već samo doviđenja.
- Posvećeno Zvonku Osmajliću, čoveku koga sam volela i koga volim i dalje kao starijeg brata
- Posvećeno mom PRIJATELJU koga više nema a koji živi u mom srcu.
Između ostalih brojnih obaveza van Interneta stižem i da se bavim mojim najdražim hobijem-net forumom.
Ja sam jedna od admina na forumu
Ovaj forum se razlikuje od " velikih " foruma kao što su forum B92 i RTS.
Otvoreni smo za sve političke stranke.
Otvoreni smo za komunikaciju o medijima, religiji, zabavljamo se, imamo muški i ženski kutak....i zaista smo malo drugačiji od drugih.
Ako želite, imate volju da pišete, dođite!
Danas je posle teške bolesti umro gradonačelnik Beograda Nenad Bogdanović.
Nenad Bogdanović je rođen 12. maja 1954. Posle završene Matematičke gimnazije diplomirao je i magistrirao na Elektrotehničkom fakultetu. Bavio se telekomunikacijama, na istraživačkim i razvojnim, a potom i na menadžerskim poslovima, najpre u "Pupinu", a zatim i u drugim firmama iz ove oblasti.
Od 1992. član je Demokratske stranke, koja ga je već 1993. izabrala za predsednika zemunskog odbora, potom potpredsednika Gradskog odbora i poverenika za Beograd.
Bio je i potpredsednik ekspertske "Vlade za Beograd" DS-a i GSS-a do septembra 2000. i predsednik Gradskog odbora Beograda Demokratske stranke do 2004.
Od 2000. do 2004. bio je predsednik Izvršnog odbora Skupštine grada Beograda.
Od oktobra 2004. bio je gradonačelnik glavnog grada Srbije. Bio je prvi gradonačelnik Beograda izabran na neposrednim izborima za tu funkciju.
Prijatelji i saradnici, ali i politički protivnici, opisivali su ga kao promišljenog, suzdržanog, preciznog i veoma energičnog čoveka.
Vlada Srbije izrazila saučešće
Povodom smrti gradonačelnika Beograd Nenada Bogdanovića, Vlada Republike Srbije izrazila je saučešće članovima porodice Bogdanović i Gradu Beogradu.
Bogdanović će ostati upamćen kao jedan od najsposobnijih najefikasnijih političara i menadžera u Srbiji i najzaslužniji je za proglašenje Beograda gradom budućnosti Jugosistočne Evrope, navodi se u saopštenju Vlade.
Potpredsednik Vlade Srbije Božidar Đelić je istakao, kako se navodi, da je ovo tragičan gubitak za Bogdanovićevu porodicu, Beograd i celu Srbiju i da njegov rad i entuzijazam nikada neće biti zaboravljeni.
Preneto sa http://www.b92.net
************************
........................
Moje iskreno saučešće porodici Bogdanović i Demokratskoj stranci.
- Са осмехом на лицу
- Пуна позитивне енергије
- Жељна промена на свим животним пољима
- Весела и добро расположена
- Носталгична помало
- Емотивна
- Имам и нови животни мото
- Искрена, пре свега и изнад свега
Један дан чини чуда. Постала сам позитивно луда.
Sada ću malo da vas gnjavim svojim zdravstvenim problemima, ali znam da mi nećete zameriti.
Mnogi od vas-starijih blogera i prijatelja van neta znate da ja od puberteta imam problem sa iskakanjem čašice kolena. Više od 15 puta nosila sam gips.
Zadnja povreda se desila 2005.godine i od tada mi se javlja i psihički problem, posttraumatski sindrom-što znači da stalno mislim na tu povredu, da sam nervozna zbog toga, itd...da ne opisujem detaljno to stanje, jer mi i sama priča i pisanje nanose bol.
Obišla sam mnogo ortopeda. Privatnih i državnih. Želim da se operišem prvenstveno zbog tih psihičkih problema i da stavim tačku na te povrede, za koje nikada ne znam kada će se desiti.
U petak sam išla na VMA. Ortoped koji me je pregledao predlaže operaciju po najsavremenijim svetskim metodama. Operisao bi oba kolena odjednom.
Poslao me je zatim kod reumatologa. Devojka reumatolog-moje godište, nikako se ne slaže sa operacijom.
Idem još u Alfamedicu, i donosim konačnu odluku.
Šta me vi savetujete?
PS. Sledeći post o jednoj zanimljivoj-veseloj temi
Inspirisana današnjim razgovorom sa osobom X razmišljam o braku. Ne o udaji, već o braku kao instituciji, kao zajedništvu dvoje ljudi.
Nikada nisam bila u braku, ali slušala sam mnogo priča. Ružnih i tužnih, srećnih i lepih.
Kada se dve srodne duše pronađu odluče da sklope brak. Vremenom shvataju da su ipak pogrešili u proceni. I razvode se. Razvod je bolan ako u braku imaju decu.
Ko je tu pogrešio? On ili ona? Objektivno gledano, pogrešili su oboje.
To je slučaj sa lošim brakovima, koji su puni kriza, odlazaka, suza i bola.
Da li zbog dece treba ostati u lošem braku? Mislim da ne treba. Jer deca pate kada im se roditelji svađaju.
I uvek sam za opciju dobrog razvoda nego lošeg braka.
Sa druge strane imamo i primere srećnih brakova. I takvi brakovi prolaze kroz svoje uspone i padove. Opstaju zahvaljujući velikoj obostranoj ljubavi. Zahvaljujući toleranciji i razumevanju.
Mislim da sve zavisi od same ličnosti bračnih drugova-supružnika.
Ja lično ne doživljavam i ne želim brak kao iz bajke. Bajke ne postoje.
Želim da u partneru imam najpre prijatelja, i on mene-kao prijatelja, važnu ulogu igra i ljubav. Na sledećem mestu je spremnost na kompromise i prilagođavanje novonastaloj situaciji. Takav brak želim....kad mu bude vreme.
Na sedam dana iz Beograda. Molim sve one koji prate Legendu o Kralju da budu strpljivi.
Želim vam da budete zdravi, srećni i nasmejani, kao i do sada.
Pozdrav svima!
PS. Neću koristiti internet kafe, hoću da odmorim od neta.