SRNENA

24 July 2009

Продато

Изгледа да сам заборавила како се пише. Онако, из Душе, из Срца... као да не умем више. Тужне песме ме не расплачу, не задрхтим кад ме додирне, не умем да се обрадујем ни растужим. То је вероватно најгора ствар која може да се деси... кад немаш више Живости, кад не постоји Мотивациони момент...

Радујем се ја, о да, дневним милостима. Радујем се кад ми неко прочита мисли и купи сладолед, баш онај који сам замислила да ми се топи под језиком. Нервира ме кад ђубретари ладе јајца цео дан и онда, кад захладни, ја отворим све терасе и прозоре, кроз стан крене да лелује хладњикави ваздух... онда наступе они, са бучним камионом и неподношљивим смрадом. Затварам све и чекам да оду и да прође још додатних 10мин, да се размине миомирис распаднутих отпадака.

Наслика ми осмех Дечакова поза „спавам преко целог кревета“ и равномерно хркање.

Ал' оно што је некад умело да ме држи будном, наелектирсаном неиздрживом чежњом, нестрпљењем да сване....

Е, тога нема...