SRNENA

9 October 2007

Ја живим на другој страни, то није твој свет.

Кад устанем  обично су ми отворене очи. Обично видим шта облачим. Где је паста за зубе. Лагано масирање десни четкицом има своју драж. Скоро терапеутски опушта. То је право орално задовољавање. Ништа после тога не може да ми навуче осмех. Задофољства.

Обично знам где сам паркирала. Обично носим као привезак справу којом дижем рампу. Дизање траје пар секунди. Довољно дуго да проверим да ли ми се размазала шминка. Обично - није. Обично слушам радио. Деведесет двојку или деведесет тројку. Драган и Горица су ми најбољи пријатељи. Њима се увек нешто дешава. Увек имају нешто лепо да ми кажу. Ја им верујем. Ја се са њима смејем. Док слушам рекламе ја им говорим шта ме мучи. Не чуде ме погледи возача на семафору.

(Ја знам да сам луда. Да имам шифру. Не пијем лекове, мада бих требала. Не мислим да је то страшно. Не пијем алкохол због страха да би ме та комбинација, лудила и етанола - претворила у длакаво чудовиште. Цела плата би ишла козметичарки. Није то лако. Пушим, у траговима. Две цигаре дневно. Равномерно распоређене на јутро и вече.)

Имам своје паркинг место. Ту пише моје име. Загледам се често, да ли сам то ја? Улазим у велику зграду опуштена. Укуцавам своју лозинку. И отварам врата моје Фирме. Облачим своје блог-папуче, и јако сам поносна на њих. Не идем право у кафетерију, мада бих требала. Застанем пред великом огласном таблом и читам нове вести. Погледом пређем по просторији да видим кога има. Обиђем колеге на путу ка свом боксу. Тек онда идем у кафетерију, и слушам коментаре. Некад и ја кажем коју. Радије - не. Имам страх од Великог Манитуа. Мада, труди се да буде Дух. Нико га никада није видео у канцеларији. Али, сви знамо да је ту. Мој посао је да гунђам. Да будем незадовољна. Нерасположена. Да вичем, псујем и лажем. Да будем дволична, тролична и мултилична... зато сам СРНА.