SRNENA

27 June 2007

da ti priznam

Plačem na tu jebenu reklamu. Stisnem dupe. Pravim kamenu facu. Mislim o trenutku kad je Roze pala sa sve stolicom u prepunom kafiću, kako su joj jedino noge ostale u zraku i kako su sa stopala visile njene papuče... kako je elegantno ustala, otresla pesak sa sebe i na svom perfektnom engleskom, bez imalo blama saopštila prisutnima - AJ GO IN TOALET, a onda se u istom zaglavila...

Ne vredi. Opet plačem. Svaka mi se dlačica podigne. On ne zove! Jbte, svaka od nas se tu odmah prepoznala. Srce joj se steglo. A onda se prepoznala u skakanju po trosedu. Od sreće.
Dobijena stipendija... i ono što kažem skoro svaki dan, pa se u tome prepoznajem "Ne mogu da verujem..."
Ona odlazi. Pa se vraća. I smeje se. Sva srećna što je pobedila gordost.
"Mama, vraćam se kuči..." U jebote. Od toga može da se rikne.Tu već pomislim na moju Bilju kojoj bi srce prepuklo da joj se izgubim iz vida na godinu dana. I krećem da suzim.
"Ljudi, rodio se Laza!!!!" Kreću da klize niz obraze. Sećam se njegove prve slike na mom displeju.
"Jel' idemo u subotu na derbi?" Jebote. Direktno u srce. Jebaše mi kevu. Padam na kolena. I kukam na sav glas. Setim se tatinog mahanja iz kreveta dok je bio na intenzivnoj. Skoro pa nasmejan. Nas tri uplakane. Uništene vestima da je "u Božjim rukama". A on leži. U plavoj pidžami. Ogroman. A tako sitan. Slomljen. Sa osmehom. Ne liči da je u nečijim rukama. Nikako Božjim, svakako.

I moram da plačem. I ukenjam se od plakanja.
I jebe mi se što si se sad upišao od smeha čitajući ovaj post.

Volim tu reklamu. Taj što je osmislio da se nosi u pičku materinu.
Volela bih da mu stisnem ruku...