Uvažena delegatkinja Tajlanda je mrtva umorna, jedva je čekala da se izvuče iz formalne garderobe i da okači štikle o klin, ali je u usto vreme super srećna i zadovoljna. Još jedan BIMUN je za nama. Četiri dana druženja su prošli, čini mi se, dok sam trepnula. Moji utisci? Prelepo, sjajno, fenomenalno! Tako je bilo prošle, tako je i ove godine. Puna sam utisaka i skoro svi su dobri. Kažem „skoro“, jer ne može uvek da bude sve tako sjajno i bajno. No, to su neke sitne zamerke koje zaista nisu vredne pomena i koje se gube kada obratimo pažnju na sve ono dobro što čini ovaj događaj.
Inače, BIMUN iliti Beogradski međunarodni model UN se održava od 2004. godine i predstavlja simulaciju zasedanja i rada organa Ujedinjenih Nacija. Osnovni cilj BIMUNa je, kao što je rečeno na sajtu, da uspešini studenti iz zemlje i sveta upoznaju mehanizme međunarodne saradnje i osnovna diplomatska načela (pregovaranje, mirno rešavanje sporova, dijalog, kompromis, konsenzus) i razumeju značaj uloge UN u savremenom svetu. Ove godine smo imali priliku da budemo učesnici jednog od četiri komiteta u kojima se raspravljalo o:
Savet Bezbednosti – „Situacija u Afganistanu“
Generalna Skupština – II komitet „Globalni sporazum o klimatskim promenama“
Savet za Ljudska Prava – „Položaj Roma u Jugoistočoj Evropi“ i
UNESCO WHC – „Svetska baština u Jugoistočnoj Evropi – faktor zbližavanja kultura“
Konačno, na BIMUN Plenum-u se povela debata o „UN i NATO – partnerstvo u očuvanju mira“
Ja sam ove godine bila u UNESCO-u. Priznajem, UNESCO mi nije bio prvi izbor, već Generalna Skupština i to prvenstveno zbog lepih uspomena iz GS od prošle godine. No, kako ja sve radim u poslednjem trenutku, tako sam i sada poslala prijavu baš u to doba i dobila sam da budem delegat Tajlanda i raspravljam o kulturnoj baštini Jugoistočne Evrope. Ljudi nisu bili tako navalili za UNESCO jer je kod nas, rekla bih, bilo najviše posla. Ne samo da je trebalo da istražimo UN, UNESCO i politiku zemlje koju predstavljamo, već i čitavu kulturnu i prorodnu baštinu Jugoistočne Evrope koja je itekako bogata.
Kad sam videla državu koju predstavljam prvo što mi je palo na pamet bilo je:
„Kakve veze pod milim Bogom ima Tajland sa kulturnom baštinom u ovom regionu?!“
E tu na scenu stupa lepota istraživanja, politike, diplomatije i povremenog uključivanja mozga uz veliku dozu radoznalosti. Naime, istina je da je sve na ovom svetu povezano, te tako meni nije bilo teško da ukapiram da je, na primer, moguće da interes Tajlanda bude da pomogne inicijativu Bosne i Hercegovine, Srbije, Hrvatske i Crne Gore da se stećci uvrste na listu Svetske kulturne baštine. U stvarnom životu to ne mora da bude tako, naročti sada, kada Tajland ima isuviše unutrašnjih problema, ali... teoretski bi moglo da prođe. Uostalom, mi se ovde samo igramo i, ako nemamo dokumenta koji direktno upućuju na određeni stav, imamo izvesnu slobodu da odredimo u kom pravcu ćemo mi „voditi politiku“ zemlje koju zastupamo. Naravno, valja zato lepo ustražiti tu zemlju i izvesti logične zaključke kako, šta i zašto.
Da, u slučaju da se neko pita zašto bi to mogao da bude interes Tajlanda ne bi bilo loše da se informiše o The Preah Vihear Temple or Prasat Preah Vihear, koji pripada Kambodži, ali i Tajlanđani tu hoće svoj deo kolača, pa bi se inicijativa ove četiri zemlje mogla videti kao nešto što bi moglo da se iskoristi. Anyway, opcija je mnogo, zaista mnogo, a i meni prija kad mašti pustim na volju.
Doduše, ako želim biti iskrena, moram da naglasim da na samim sednicama ni mašti ni jeziku nisam preterano puštala na volju. Jako slabo sam se javljala za reč. Zašto? Pre svega zato što je moj engleski zarđao, zatim zato što sam lenja i, na kraju, ne moram ja baš u sve da se mešam i da pričam o nečemu o čemu je trebalo da pričaju zemlje regiona i, prvenstveno, zemlje Evrope. Ipak, za to malo javljanja sam čak uspela da „napravim politički skandal“. Konkretno, „optužila“ sam Rusiju za „širenje svoje imperijalističke politike na prostoru Balkana“. Ovde smo to vrlo brzo izgladili. Rusija je uložila Point of Replay, a Tajland se potom izvinio na nespretno upotrebljenom terminu obrazloživši da je to mišljenje logično i da nije upereno protiv Rusije, već predstavlja zabrinutost moje zemlje za suverenitet država regiona, budući da je opšte poznato kako je taj region oduvek bio interesna sfera Rusije. Da li bi se baš tako završilo u stvarnom svetu – nisam sigurna, ali u stvarnosti definitivno ni delegat Tajlanda ni ja, kao ni bilo ko na svetu, ne bi dozvolio sebi takvu reakciju. Budimo realni, ljudi su ipak malo pametniji, odnosno oprezniji. Diplomate naročito.
No, da se ostavim „sukoba“, oni možda začinjavaju ovakve događaje, ali... ono što zaista čini njihovu čar jeste gomila fenomenalnih stvari koja može da se nauči i, još važnije, gomila fenomenalnih ljudi koje možemo da upoznamo. Sve su to mladi, ambiciozni ljudi koji zaista vole da rade nešto smisleno u životu. Neki su mi nabili žešći kompleks gluposti i lenjosti s obzirom na ono što znaju, što rade i koliko rade. Dakle, jedna obaveza za drugom, a imaju vremena i za zezanje i provod, ekipu, putovanja, jezike, naravno i fakultet... ma za sve. Svaka čast. Oduševili su me. Naravno, bilo je i onih koji mi nisu preterano bili po meraku, ali ne sumnjam da se ni ja nekima nisam dopala. Prosto, ljudi su takvi – ne odgovara svako svakome i to je i sasvim okay. U suprotnom, bilo bi mnogo dosadno i/ili loše.
Od četvrtka naovamo uspevala sam da uhvatim, možda, po tri sata sna dnevno, da upoznam sjajne ljude, obnovim engleski, vidim Ministarstvo kulture, prozujim po nekim klubovima i restoranima, naučim nešto novo, zezam se... uspela sam da postignem onaj sjajan osećaj da mi je dan ispunjen nečim lepim i korisnim. Najžešća fora je to što sam ja jutros, nakon što sam se fino naspavala, bila u fazonu da bih sve to ovog momenta ponovila. Da mi je neko ponudio: ajmo, rad, žurke, ludilo... poletela bih! Sve samo da imam što manje slobodnog vremena, mada sa istim ionako konstantno kuburim. Sve samo da sam što više napolju i da viđam što više ljudi, jer su mi onda oni momenti koje ukradem samo za sebe još dragoceniji i, iako mi ni do sada kada sam sama nije bilo dosadno, tada mi je još zanimljivije.
Jedva čekam sledeći BIMUN. Ne znam šta ću raditi ni gde ću biti. Možda opet promenim komitet, možda budem u timu, možda (puj, puj, puj) ne budem mogla da učestvujem... ali, svakako se radujem BIMUNu 2011. Svidelo se to nekome ili ne, ova mladež predstavlja budućnost. Zašto? Zato što nas neke stvari zanimaju i zato što ne trošimo vreme kukajući kako je sve loše, već radimo nešto konkretno. Iskreno, i nije bitno ako to neko, možda, radi samo zbog još jedne stavke u CVju. Ima i taj CV svoju svrhu, a ti ljudi znaju koju.
U svakom slučaju, vidimo se na osmom BIMUNu! Ovaj je bio sjajan! :o)
