...Godo neće doći. On nikad ne dolazi, a možda je i umro, pa ga zato nema. Tja, ionako je, uglavnom, najobičniji kreten.
Često me ljudi pitaju zašto sam upisala Pravni, zašto sam se odlučila na taj korak. Obično kažem zbog para i da naučim da zaobilazim zakone i pravo. Onda mi daju the look i ne mogu da veruju šta izgovaram. A ja? Ja to kažem samo zato što na glupa pitanja sledi glup odgovor. No, barem je objektivan. Subjektivno mišljenje i osećanje odavno nemaju nekog naročitog značaja.
Juče se, ipak, potvrdilo da ne grešim kada kažem da sam tu da naučim da zaobilazim pravo. MSP je pokazao majstorstvo u izvrtanju činjenica i... svaka njima čast. Aferim, gospodo. Ne znam ni zašto je iko ikada očekivao nešto drugo. Sila Boga ne moli – tako je sada, tako je oduvek bilo. Međunarodno pravo predstavlja samo paravan velikima da gaze male. Kad velikima treba, lagano ga zaobiđu, a nekada i krše. Može im se. Kraj priče. Baš kao što je može našim tajkunima i tajfunima da rade sve što hoće, jer zahvaljujući radnim mestima koje bi ljudi izgubili ako bi se neko od njih, da se tako izrazim, naljutio, raspolažu sjajnim, ne pregovaračkim, već učenjivačkim kapitalom. Nezavisno od toga koja braća su na vlasti. Tu pregovora nema. Hajde da jednom u životu ne budemo glupi ni naivni.
Kakva je reakcija u KM na odluku MSPa? A kakva da bude?! Negativna! Što, da neću možda da pevam od radosti kad mi neki tamo kreten koji mi ne nit' rod nit' pomoz' Bog vršlja po dvorištu?! Ahaaa... hoću. Juče malo.
Moja reakcija? Hm... da razmislim...
Isto negativna. Ej, bre! Alooooo!!! Pa... ne znam! Koliko sam se iznervirala ne mogu trezveno niti razumljivo da objasnim svoju reakciju. Znam samo da se nikad, ali NIKAD u životu nisam osetila tako užasno, ružno... nemoćno, bre! Mrzim taj osećaj. Ne postoji ništa gore od toga kad moraš da stojiš sa strane i gledaš kako neko ko nema pojma o tebi odlučuje o tvom životu, a ti ne možeš da odreaguješ. Ne raspolažeš potrebnim sredstvima, a i nisi siguran koliko je i koliko bi tvoja reakcija bila ispravna.
Da se razumemo, ovaj tekst ne pišem kao osoba koju zanima politika i diplomatija. Moje profesionalno mišljenje u ovom slučaju meni nije bitno. Zato ga neću ni iznositi. Ne pišem ga kao neko ko je uteniran da se stvari sagleda iz svih uglova i da ih razume. Ne pišem ga rukovođena isključivo razumom. Naprotiv, ovde govore osećanja. Prvenstveno, bes.
A onda, na koga da se ljutim, a?
Na našu diplomatiju?! Pa uradili su sve što su mogli! Svakako su uradili više nego oni pre njih.
Na sudije? Pa i oni su samo radili svoj posao.
Na Šiptare (ne, nisam politički korektna i neću to ni biti dok ne moram da budem! Uskličnik!)?! Zašto?! Oni samo gledaju svoj interes i ostvaruju ga. Sad, što su bili pametniji i organizovaniji od srpske zajednice i što smo mi sami krivi za skoro sve što nam se događa to je druga priča.
I zaista, nervira me taj naš običaj da druge krivimo za sve što nam se desilo. Nerviram me taj nedostatak odgovornosti. Mnogo me nervira. Jer mi onda dođe da pitam „Dobro, a ko je Šiptarima prodavao svoje kuće i stanove, njive, šume... sve? Jesu li Amerikanci i neko treći ili smo to bili mi, Srbi?“ Pritom ne mislim samo na period nakon bombardovanja. Ne. Mislim prvenstveno na sve ono vreme pre toga, na sve ono vreme mnogo pre. Šta, sad će neko da mi kaže da ljudi nisu imali izbora? Ahaaa... dobro. Razumem. Nisu imali. Međutim, onda ne mogu a da se ne zapitam: a kako imaju obraza da, iz udobnosti svojih novih, srbijanskih i dijasporskih, domova, traže da se drugi žrtvuju za njih? Kako? Ja, lično, obraza za tako nešto nemam. Eto, nemam.
Jao... napljuvaće me sad „patriote“ kako ja nešto mračim i mlatim praznu slamu. E pa, njima imam da kažem samo jedno – moja porodica je još ovde i mi nikad ništa nikome nismo prodali. Kraj priče.
Ipak i dalje, ja obraza da tražim neke žrtve od bilo koga nemam! NEMAM! Imam obraza samo ja da se žrtvujem i da učim i radim i trudim se da u nekoj budućnosti, nekako, makar malo uradim nešto za ono što je meni važno. Za moj dom i moju zemlju. Ne mogu da sedim sa strane. NEĆU! Ne mogu.
No, život se ovde nastavlja. Pretpostavljam da su se gradski oci, kako pozicioni tako i opozicioni uzbinuli. Pretpostavljam da su se i oni matorci koji samo skaču s jednog kanala i dnevnika na drugi uzbunili. Pretpostavljam i da će uslediti nova priznanja nezavisnosti. Ipak, pretpostavljam da će život zaista nastaviti da se odvija kao i do sad. Imaćemo dobre i mirne dane. Imaćemo i loše dane. Oni južno će da vode svoju politiku. Mi ćemo voditi svoju. BizMismeni i mafijaši će se i dalje savršeno slagati. Mnogi od njih će imati aminovanje od strane nekih figura u vrhu i jednog i drugog naroda i tako... sve u svemu - na Zapadu ništa novo.
A političari? E vidiš, uglavnom će da se snimaju, slikaju i daju izjave. I jedni i drugi. Kad treba nešto konkretno da se uradi reći će „pa ja ne mogu, meni dete treba da izađe u kafić“. U prevodu: ja bih da kao nešto radim, ali ako mogu da izvučem samo privilegije iz svoje pozicije. Ne bih baš da se zameram izvesnim ljudima.
Gledam, slušam, ne mogu da verujem. Pa ako ćutiš onda nisi ništa bolji od njih. Onda možeš slobodno da im se pridružiš, čisto da ne bude da im odobravaš bez ikakve koristi, jer ćutanje u ovom slučaju znači odobravanje. I to je tako. Ne postoji ta šminka kojom se stvari mogu drukčije prikazati. A ipak, ćutanje se najviše i isplati, jer i kad progovoriš i kad pokušaš da pokreneš neku konkretnu akciju da se nešto na Divljem Zapadu sredi neko viši te iskulira. Neka, ne talasaj, postoji viši interes. Paradoks je što se upravo u ime višeg interesa taj interes potkopava.
I posle su nam za sve drugi krivi. Jesu. Baš!