Krak! Čujem samo to. Pucanje prstiju. Valja mi se vratiti u formu. Pisati. Nisam odavno. Nije mi žao. Nekad ne možeš pisati o životu, nekad moraš živeti. Nekad ne možeš pisati o osećanjima, moraš osećati. Istina, neko može i jedno i drugo. Svaka čast. Neko ne može. Ili barem ne može uvek.
Naiđu periodi kad ne umeš da sročiš prost SMS i kažeš ono što ti zaista leži na umu, a kamoli neki jači tekst, koji ima smisla, malo humora, malo gorčine i koji je dovoljno oštar da zadovolji neke tvoje kriterijume. Ne kriterijume drugih. Prestala sam da pišem onda kad sam uhvatila sebe kako osluškujem tuđe reakcije i kako očekujem potvrdu. Vraćam mu se kad sam svesna da mi puca nokat za potvrdu i reakcije. Nije to tako bitno. Bitna je priča.
A priča ima. Život, žurke, pijanke, putovanja, putovanja... Ljudi! Ljudi u svoj svojoj rugobi i lepoti. Sjajni ljudi vs. uvrede za idiote. Za mene poslastica. Još kad mi nalete na volej... uf, uf, uf... naoštrim jezik i počinje paljba... to nisu više čak ni uvrede, to je neki viši nivo, klasično podjebavanje, podsmevanje... cinizam tako izražen da može da se grize. Lepota.
Ne, nisam u tom fazonu shinny happy people. Ae, zajebite me sa tim stvarima. Kad sam najviše tragala za tim osećajem sreće bivalo mi najgore. Pokušavala sam da sakrijem od sebe same da ću da popizdim ako bratovu devojku ne izbacim makar iz stana, ako ne iz naših života. Zašto? Zato što je sa njom, on prestao da se smeje. Zato što mu je isisavala svaki atom snage i svu pozitivni energiju. Zato što je bio, što smo oboje bili, dovoljno imbecilni da dozvolimo da se to oduži. Srećom, kao i sve žene te vrste, i naš succubus je glupa jedinka pa se sama sjebala. Ćao-zdravo. Srećan put, pišo moja mala. Nama se vratila pozitiva i mir. Čak nam je i cveće podivljalo i počelo žestoko da raste, iako nismo baš ažurni kad je briga o njemu u pitanju. Ipak, kažu da su najčešće važne dobre vibracije ili makar nedostatak loših.
Zato, pardon my french, ali me ne grize savest koga kod da oteram u PM, koga god da izvređam, na kome god da istresem sve svoje frustracije, ako ta osoba zasluži. Dosta mi je onih kerova koji će kad ih gazda bije da budu mirni i pored njega, a čim ne pazi da ga ugrizu. Sa takvima po kratkom postupku – pobiješ govna i gotova stvar. And it feels good! Makar te nedostatak manira ne izluđuje.
