Jeste, imam ja buvice i bubice. U glavi. Tad pevam „Došle su mi moje bube“, Suncokreta i uživam u svom bubičastom danu. Iskreno, it’s not PMS, I’m always a bitch!

No, to nije buva o kojoj bih da pišem, premda su te buvice krivci za mnogo situacija i hm... zanimljivih priča. Ipak, glavni akter ovog teksta je ono divno malo stvorenje koje peva „food around the corner, food around the corner, food around the corner for me...“ i koja sada krasi moj profil na Fejsu. Što? Da neću možda svoju fotku da stavljam?! Neću sigurno. Svakodnevno se gledam u ogledalu minimum pola sata. To bi bilo previše. Šta? Da me neko drugi vidi?! Pa vala neka ištampa fotku i nek je zalepi na zid ak' 'oće. Živo me zabole!

Jel neko već pisao o tome? Jeste? Nije? Boli vas uvce šta bilo ko ima da kaže? Pa i mene zabole, ali ja ću da lajem. Može mi se. Hoće mi se.

Uostalom, dopala mi se ta situacija sa crtanim junacima. Pritom, savršeno me ne zanima ko je inicijator, čija je originalna ideja i blablablabla... stvarno... ne interesuje me. Međutim, nalazim prilično interesantnom, a u neku ruku i fascinantnom, činjenicu da ima ljudi koji su do te mere bili iziritirani ovim događajem da ih nije mrzelo da čoveka prijavljuju i to još za, nem ti pojma, širenje neke mržnje, pornografije... qrac palac. Missim... daaaaaaaaaaj, bre, ljudi, da li ste vi normalni?!

Šta? Smatraš da je ideja debilna? Super! Tvoje pravo. Aj sad odjebi od mene kojoj je ideja cool. Nemoj da učestvuješ. Izignoriši. Iskuliraj. Mene pusti da se, kad vidim neku profil pikčr tog tipa, setim nekog davno zaboravljanog crtaća koju su puštali svakog jutra u 7.15h i da se opustim kao čovek.

Sve to... konkretno, to prijavljivanje i gluposti, ne bi mene toliko iziritiralo da me nije podsetilo na ružnu naviku koju sam bila razvila prošle godine u ovo vreme. Počelo je iz čiste radoznalosti, vrlo je nerviralo, ali je ubrzo postalo itekako zarazno! Radoznalost je ubila mačku. Mene umalo. Posle nedelju dana mi je bilo previše. Mišljah da će me napasti dijareja i povraćanje istovremeno, a ko će izdržati borbu na dva fronta?

A navika? Eee... pa ima ona veze sa modernim tehnologijama, sa informisanjem, poprilično i sa voajerizmom, ali da sam neka kombinacija voajera i egzibicioniste, nikom nije strano. Da je drukčije ne bih ni bila na blogu niti bilo gde na Netu. Bila bih u ilegali. Što i nije tako loše. Elem, NAVIKA se ticala čitanja komentara na novinske tekstove na njihovim internet stranicama.

Joooooooooooooj... madre de Dios... znala sam da sam budala, ali koliko je moja budalaština uzela maha postalo mi je jasno tek tada. Čoveče, pročitam tekst, oformim neko mišljenje bazirano na onome što već znam i na nekim dodatnim istraživanjima koje me ne mrzi da obavim ne bih li razjasnila eventualne zamagljene delove. Važno, potrudim se da ne delim po babu i stričevima već da sagledam sve pro et contra argumente. E ondaK uzmem ja lepo da pričitam šta neko drugi ima da kaže na tu temu. Računam, možda naleti i neko okay mišljenje, možda me upute na neku knjigu, neki drugi tekst, nešto... nešto novo, zanimljivo. ALI! Eee... ali ne lezi vraže, na jedan čitanja vredan komentar dođe milijardu debilnih dabili debilnih komentara. Suština, presipanje iz šupljeg u prazno „sad ću ja tebi da dokažem da si ti najobičniji glupan i da ja znam mnogo više od tebe“. Hm... care, zabole nekog trepavica što ti više znaš. Ako je to zaista tako, svaka čast, al’ aj sad lepo razguli i ne smaraj ovaj narod ovde.

Čoveče, kakvih je tu bisera bilo! ČOVEČE! Psihijatri, psiholozi, antropolozi, sociolozi i svi ostali bi imali štošta da kažu na tu temu. O tim ljudima naročito. Još kad ukapiraš da ima likova koji su na netu i na datom sajtu 24/7... aj kuku! I imaju komentar na svaku temu! I u sve se razumeju! Ma nema... i politika i fudbal i tenis i košarka i kultura i... sve, bre! Zabrinuh se u neko doba – nije valjda da oni sve to rade za džabe?! Pa ljudi, platite ih! Oni ulažu toliko truda u to! Treba da budu plaćeni! Uostalom, ja i verujem da neki zaista i dobijaju pare za taj svoj trud. Ili to ili su psihopate. Trećeg nema.

Kao što rekoh, to me, srećom, nije dugo držalo. Tu oko nedelju dana je bilo dovoljno da shvatim koliki su to debili, a da sam ja još veći debil kad se mantam prateći šta rade. Od tad, slabo čitam i novine. Barem u elektronskoj formi. Draži mi je miris papira i štampe. Bez sveznajućih individua.

I da, stvarno, zašto oni moraju sve da znaju? I zašto iko od nas misli da je ikoga briga šta mi mislimo? I šta je debilima koji su prijavili ovog lika sa Fejsa skrivila moja buva, a?

ŠTA TI SMETA MOJA BUVA, BRE?!