"Oh, ta ja sam Čovek! Čovek!

Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena

i preživeo crvene godine Klanja,
...
radi ovog svetog Saznanja

što mi je donelo propast.

I ja ne tražim plena:

oh, dajte meni još šaku zraka

i malo bele, jutarnje rose -

ostalo vam na čast!"

            Danas je usled nekog kolektivnog ludila nastradao Čovek. Onaj sa velikim Č, Dobar Čovek. Lekar, pedijatar koji nas je kao klince sve lečio i koji se nikad nije požalio kad je morao i u četiri izjutra da ustane zbog nekog od klinaca. Koji je imao običaj da kaže „Neću da te bodu. Ove tablete će da srede stvar.“ Za klince blaženstvo, jer smo i mi injekcije želeli samo kad nema alternative.

Na ovom mom Divljem Zapadu ništa novo. I dalje se međusobno čarkamo, a da prostite, uvek najebu dobri i nedužni. Oni koji zaista izazivaju neprilike se uredno baškare gde god im se može.

Nemam mnogo toga da kažem. Sve je to tuga, čemer i jad.

Grad je ućutao. Grad i treba da ćuti. Treba da se stidi. I južni deo koji je smrt ovoga čoveka skrivio i severni deo koji, takođe, nije bez putera na glavi. Danas je zbog ljudske gluposti nastradao Čovek.

Strahotno je samo što se glupost sebe same nikada ne stidi. I što se nastavlja. Strahotno i sramno. Odvratno. Ogavno. Tužno i jadno. Sramno.

Videla sam Pravdu. Eno je na smetlištu. Leži prebijena, ubijena, ponižena. Ne, ne čeka svojih pet minuta i ovoga puta ona sebe ne doživljava kao sporu, ali dostižnu. Ona sebe doživljava kao poraženu.

Videla sam i Mir. Izgubio se. Umuknuo. Poraženo pognuo glavu i ćuti.

Videla sam Dobrotu i Čovečnost. Spakovale su kofere i otišle ko zna gde.

Poštenje ovde odavno ne stanuje.

Sada kolo vode zakon jačega i sila. Nepravda pravi pir, zloba i lopovluk se svuda šire. Pod kožu su nam se uvukli. To su, u tepihu, u nameštaju, ma čak i grinje kad ubiješ one ostaju. Slave. Piruju. Uživaju.

Danas je nastradao Čovek!!!

Eeeeeeeeej!!! Čovek!!!

Čovek! Sa velikim Č.