U praznom izlogu umiljato su se smešile tri pudlice – jedna bele, druga braon i treċa sive boje.

-       Nove torte stižu za deset minuta, objasni mi mlada kineska prodavačica.

To je cela večnost, pomislih, ionako veċ kasnim za posao. Sa druge strane ova torta je premala za dvadesetak kolega.

-       Mogu li da dobijem ovu belu tortu – skratih svoje muke.

To je veċ drugi “peh” od jutros. Supruga i ċerke me probudiše još u sedam da raspakujem poklone. U tom trenutku se setih Diogenovih reči upuċenih velikom Aleksandru: “Hvala, ne treba mi ništa, samo mi ne zaklanjate sunce”. Oċu reċi – samo hocu da spavam…

Nasuprot mojim previdjanjima, torta-pudlica je izazvala pravo oduševljenje u kancelariji. Ovde su životinje na velikoj ceni. Verovatno znate onu priču kada je neki stariji biciklista naleteo na psa i pao na beton. To je privuklo pažnju prolaznike pa su pojurili da pomognu.  Medjutim, svi su se sleteli oko psa, a čovek se podigao sa betona i sam odšepao do prve klupe. 

Sa druge strane u kancelariji se traže uzbudjenja -  dan je dug a posao monoton. Ista tastatura, isti problemi, samo se dani menjaju. I čeka se petak.

A danas je taj petak, i uz to - moj rodjendan. A na torti - dupla “petica”. Mnogo razloga sa slavlje. 

Kada dobijete prvu “peticu” onda svet počne za vas da se menja. Naučite da budete zadovoljni sto toga dana niste imali saobraċajni udes, što niste u bolnici, a jedini poklon koji vam još uvek prija su - lepe reči.

***

Koleginica Karolina iseče “pudlicu” a ja poslah kratak mejl: “U kuhjni je kolač – poslužite se”.

A onda je dodje vreme ručka. Susretljiva Karolina, se opet zauze i organizova restoran za proslavu.

A kada smo jeli i trebalo je da se plati, ja se maših za novčanik, ali tada prasnu prekor:

-       Kako to misliš, pa danas je tvoj rodjendan. Svako plaċa svoj deo!

Ovu rečenicu pokušavam da razumem veċ dvadeset godina!?

Tako i bi -  svako plati svoj deo. Sedosmo u auto pa natrag u kancelariju. Tada mi pridje Karolina i stavi na sto četiri dolara. To je, naime, ostatak od iznosa koji sam ja “preplatio”.

Medjutim, večeras, kod kuċe, ako neko ponese svoju “flašu” moraċe da zvoni malo duže.

Ovde je, verovano, potrebno malo objašnjenje. Ta “flaša” nije poklon za domaċina, nego piċe koji gost ponese sa sobom da bi imao šta da pije dok je u vašoj kuci. “Bugger off” (Ma nosi se), odmaknuli bi čak i oni gostoljubivi Ozi.

Ako gosta dočekaju ċerke – lako ce uċi, ako to budem ja - možda, ali ako ga, kojim slučajem, dočeka supruga, moraċe dobro da sakrije tu “flašu”.

Sreċna vam nostalgija!